У каснијем животу суочио се са депресијом и алкохолизмом, делом због трагичних губитака и притисака.

Када је имао само 15 година, Бјорн Андресен, стидљив и повучен тинејџер из Шведске, проглашен је за „најлепшег дечака на свету“, након што га је италијански редитељ Лукино Висконти изабрао за улогу Тадзија у култном филму „Смрт у Венецији“. Тај тренутак га је катапултирао у звезде, али, како ће се испоставити, и у лични пакао из којег се никада потпуно није опоравио.
У Висконтијевом филму, лик Бјорна Андерсена, Тадзи, је симбол чисте, недодирљиве лепоте која опседа лик Дирка Богарда, болесног композитора у потрази за уметничким идеалом. Бјорнов етерични изглед тада је упоређиван с Микеланђеловим Давидом, а његов лик инспирисао је генерације јапанских мангака и довео до његовог статуса првог западног идола у Јапану. Али иза савршене фасаде славног глумца и најлепшег дечака крила се прича о искоришћеном детету које никада није било спремно за свет одраслих.
„Осећао сам се као плен. Као трофеј који сви желе да покажу,“ испричао је Бјорн деценијама касније у документарцу „Најлепши дечак на свету“ из 2021. године.
Кастинг који је све променио
Бјорн је на кастинг за филм дошао на наговор баке, иако никада није желео да буде глумац јер је сањао да постане музичар. На црно-белом снимку из 1970. види се како Висконти, тада у својим шездесетим, пажљиво посматра дечаке. Када је угледао Бјорна, рекао је: „Прелеп је. Можеш ли да га питаш да се скине?“
Бјорн је невољно скинуо мајицу, позирао збуњено док су га фотографисали и није знао да га тај тренутак води у живот изван његове контроле.
На снимању је, према сведочењу колега, Бјорн био потпуно изолован. Није смео да излази на сунце, да се купа у мору, игра фудбал или ради било шта што би „нарушило његову лепоту“.
„Био је као уметнички експонат, а не дете,“ написао је касније Дирк Богард у својим мемоарима.
Иако није био хомосексуалац, Бјорн је постао сексуализовани симбол у хомосексуалној заједници, а Висконти га је наводно водио по геј клубовима, што је за младића било изузетно непријатно.
„Било је то ужасно искуство. Покушавао сам да се напијем само да то заборавим,“ испричао је Бјорн.
Живот у сенци једне улоге
У годинама које су уследиле, Бјорн је покушавао да се избори с етикетом која му је била наметнута без пристанка. Био је предмет обожавања, али и предаторства богатих мушкараца, нарочито у Паризу, где је неко време живео у луксузу на рачун поклона, станова и „џепарца“ који су му нудили.
„Био сам превише наиван. Мислио сам: 'Види како су сви љубазни'. Али нисам схватао да нисам био човек за њих, био сам објекат,“ признаје.
У документарцу отворено говори о томе како се борио са депресијом, алкохолом и осећајем празнине.
Иако је у једном тренутку постао породичан човек - оженио је песникињу Сузану Роман, са којом је 1984. добио ћерку Робин. Највећа трагедија га је задесила три године касније, када им је преминуо деветомесечни син Елвин, док је Бјорн мамуран лежао поред њега, а супруга водила ћерку у вртић.
„Лекари кажу да је то синдром изненадне смрти одојчета. Ја кажем недостатак љубави,“ рекао је сломљен. „После тога сам потпуно потонуо. Алкохол, туга, самосажаљење уништио сам себе.“
Повратак из заборава
Годинама се потпуно повукао из јавности, толико да су многи мислили да је умро. Поново је доспео у жижу јавности тек 2003. када се његова фотографија нашла на насловници књиге „Тхе Беаутифул Боy“ ауторке Џермен Грир.
Бјорн је реаговао огорчено: „Никада нисам дао дозволу за то. Одрасла сексуална фасцинација адолесцентима, било мушкарцима или женама, није нешто што треба славити.“
Последњих година се повремено појављивао на филму. Публика га је могла видети у хорор хиту „Мидсоммар“ из 2019, али његов поглед на живот и славу остао је горак.
„Тај филм је уништио много тога у мом животу. Био сам дете. И био сам искоришћен,“ каже Бјорн данас, са седамдесет и нешто година, дугом седом косом и никотином обојеном брадом.
(Жена Блиц)