Овај заборављени обичај тетовирања носи у себи историјску тежину.
Хрватска је на Песми Евровизије 2026. године у Бечу представљена нечим што је много више од обичног музичког наступа. Женска група Лелек, са својом моћном етно поп баладом "Андромеда", доноси на сцену дубоку и болну причу о преживљавању, женској снази и очувању идентитета. Оно што је одмах привукло пажњу целог света јесу специфичне шаре на лицима и рукама пет девојака, које нису само сценски украс, већ оживљавање древног обичаја познатог као сицање.
Оно што је на Евровизији одмах привукло пажњу целог света јесу специфичне шаре на лицима и рукама пет девојака, које нису само сценски украс, већ оживљавање древног обичаја познатог као сицање.
Овај заборављени обичај тетовирања носи у себи историјску тежину. Током вишевековне османске владавине на Балкану, католичке жене у Босни и Херцеговини и деловима Далмације у Хрватској користиле су сицање како би заштитиле своју децу, а посебно девојчице. Родитељи су исцртавали крстове и друге симболе, попут јела и звезда, надајући се да ће те трајне ознаке спречити отмице, присилна одвођења у хареме или конверзију.
Сама смеса за овај болан процес правила се од чађи, меда и мајчиног млека, а уносила се у кожу обичним шиваћим иглама.
Етнолози попут Ћира Трухелке и Леополда Глика још крајем деветнаестог века бележили су овај феномен, који се обично изводио у пролеће, око празника Светог Јосипа.
О томе колико је ова традиција била сурова, али и важна, најбоље сведоче речи преживелих бака из села Румбоци. Маре Вурочић се присећа да су можда остале свега две или три баке које имају истетовирање крстиће у њеном селу. Њена рођака Марта Шарчевић објашњава да су то радили да покажу ко су током турске окупације.
Она је сликовито описала и сам процес, наводећи да су узимали мед и црно мастило, цртали жељени мотив, а потом га убадали иглом за шивење.
- Трепеле смо велики бол, девојке су биле све у крви. Хвала само драгоме Богу, да нисмо погодиле неку вену иглом - рекла је Марта.
Песма која претвара тугу у оптужбу
Песма "Андромеда", коју је написао Томислав Росо, а компоновали Зорица Пајић, Лазар Пајић и Филип Лаковић, није само музика већ права медитација о трансгенерацијској трауми. Текст спаја локалну балканску патњу са универзалним грчким митом о принцези Андромеди, која је жртвована због туђих грехова и окована за стену.
Кроз стихове који питају баку зашто је рађала ћерке у страху, песма директно комуницира страхоте прошлости. Ипак, један детаљ мења целокупан тон. Понављање речи издајице претвара ову песму из обичне жалопојке у оштру оптужбу против оних који су дозволили да се историја понавља и третирали људске животе као потрошни материјал.
На Евровизији се оваква аутентичност веома цени, а реакције су већ сада фантастичне. Прошлогодишњи представник Бејби Лазања похвалио је групу, рекавши да су самоуверене и убедљиве и да је њихово коришћење етно елемената огромна предност.
Страни медији такође не штеде речи хвале. Холандски критичари Роберт ван Гисел и Елс де Грефте описали су песму као фолк моћну баладу са злокобном атмосфером која изазива језу, додајући да звуче као да певају директно из осамнаестог века.
Ритуални сценски наступ
Чланице групе, Инка Вечерина Перушић, Јудита Шторга, Корина Оливија Рогић, Лара Бртан и Марина Рамљак, под режисерском палицом Јасмина Цвишића претварају сцену у прави митски простор. Сценографија користи тамне естетике са дубоким црвеним тоновима који симболизују жртву, наспрам беле боје која представља невиност.
Поред савршених вокалних хармонија, њихов наступ је доказ да древна вештина и даље живи. Етномузиколог Биљана Глибо, која и сама негује ову уметност, поручује да су млади и даље изузетно заинтересовани за своје корене и да сицање проналази пут до нових генерација.
(Блиц Жена)
БОНУС ВИДЕО:
