Прича о породици Ањели има све елементе холивудских филмова од преваре, освете, смрти, трагедије, упаковано у луксузан начин живота који је Италија обожавала и мрзела у исто време.
Ђани Ањели је без сумње био херој италијанске економије, симбол капитализма и магнат који је запошљавао 60 хиљада људи и учинио Фиат најпрепознатљивијим италијанским извозним производом.
Ањелијеви у свом власништву и данас имају национални понос - фудбалски клуб Јувентус, што их је додатно позиционирало као неслужбену краљевску породицу тешку 3.1 милијарду долара.
Поред пословних успеха Ђани Ањели је привлачио пажњу својим стилом помоћу ког је доспео на листу најбоље одевених мушкараца свих времена.
Његова одела по мери, увек зачињена неким посебним додатком, попут свилених марама у бојама, учинила су га стилском иконом и инспирацијом за бројне дизајнере попут Нина Ћерутија који га је ставио одмах поред Џона Кенедија и Џејмс Бонда.
Иако је био ожењен за племкињу Марелу Ањели медији су се више занимали пратећи његов љубавни живот иза сцене и бурне везе с глумицом Анитом Екберг и америчком дизајнерком Џеки Роџерс.
Статус и богатство Ђанија и Марелу Ањели нису поштедели стравичних породичних трагедија. У новембру 2000. године, његов син Едоардо Ањели, извршио је самоубиство, скочивши у провалију. Упркос великом породичном богатству и престижном друштвеном статусу, живот Едоарда Ањелија био је обележен болним искуствима и одсуством родитеља, који су живели пуним плућима и занемаривали своју децу.
Ђовани Ањели је преминуо у јануару 2003. године, у својој кући, окружен бројном породицом, у традиционалном италијанском стилу. Сахрањен је у породичној гробници уз све почасти које заслужује најпознатији Италијан прошлог века.
Ово је њихов живот из визуре његове супруге, Мареле Ањели:
Када се удала за шармантног италијанског индустријалца Ðанија Ањелија 1953. године, Марела Ањели је ушла у другачији свет од оног конзервативног у коме је одрасла. Аристократски начин живота заменила је јахтама, брзим колима и гламурозним журкама. У својим мемоарима присећала се дестинација у којима је проводила највише времена - Њујорк, Сент Мориц, француска ривијера - свом пријатељству са чувеним писцем Труманом Капотијем и имањем које је креирала након мужевљеве смрти, пише Венити Фер.
"Како смо се Ðани и ја упознали? Имала сам осећај као да га одувек познајем, али је истина да смо се упознали преко његових сестара убрзо након Другог светског рата. Тада сам имала 18 година, а Ðани је био шест година старији.
Након једног кратког сусрета са његовом мајком 1943. године, почела сам да слушам прице о Ањели клану и о Ðанију, њиховом најстаријем сину. Моје другарице су умеле сатима да ми препричавају његове догодовштине које су и саме негде чуле. Ðани је у то време био у рату, а до нас су стизале само приче у којима је Ðани био прави јунак. Те приче о херојству и раскалашном понашању пуниле су моју машту тих година рата. Мислим, да без обзира што га нисам лично познавала, осећала сам лептириће у стомаку сваки пут када бих на њега помислила.
Породица Ањели је била центар свега у Италији. Водили су гламурозан начин живота, о њиховим журкама се причало на свим континентима, поседовали су јахте које се стално угошћавале неке од најутицајнијих особа на планети, брза кола и луксузне виле. Њихови животи су пунили насловне стране трач новина. Не бих рекла да су били неморални, понашали су се једноставно, слободно. Потпуно супротно од мог одрастања и живота у конзервативној породици.
Рођена сам у Фиренци, мој отац је припадао самом врху старе италијанске аристократије. Био је војвода. Из мог детињства сећам се вила које смо имали или које смо посећивали где су се често водили досадни, филозофски разговори.
Венчали смо се 19. новембра 1953. године у цркви Остхифен замка, мало изван Стразбура. Мој отац, у то време, је био генерални секретар Европског саветовалишта, који је био лоциран у граду. На дан венчања, време је било сиво и хладно, али је кућа врвела од људи и живота. Наше две породице су биле ту - укључујући и све моје рођаке, ујаке и тетке - као и блиске пријатеље, 60-так људи укупно. Носила сам Баленсијага венчаницу. Ðани је био на штакама, које су биле последица саобраћајне несреће коју је доживео раније те године. Моја мајка је организовала пријем до перфекције. Није била иначе добро организована у свом свакодневном животу, али је у овој прилици, бриљирала.
Када сам се вратила у Италију на пролеће 1953. године, након 18 месеци које сам провела радеци као модел за Вог у Њујорку, Конде Наст ми је дао понуду да будем њихов дописник из Италије. То ми је одговарало, али када сам се удала морала сам да одустанем. Једноставно нисам имала времена за Ањели живот и за посао.
Једног дана, не много после венчања, одлуцила сам да одем у Париз на неколико дана у шопинг. Најбољи начин је да кренете ноћним возом из Турина. Када сам стигла на станицу, нашла сам се са својим пријатељима. Али тамо ме је сацекало једно изненађење. У свом вагону су ме сачекали пешкири са извезеним иницијалима који су пажљиво постављени у купатилу, моје омиљене креме и сапун. Постељина је била промењена, сачекала ме она коју сам имала и код своје куће са његовим и мојим иницијалима. Тада сам схватила да сам започела неки потпуно другачији начин живота.
Првих неколико месеци након венчања, провела сам сате лежеци у софи и читајуци. Сада, када нисам имала посао, живот је изгледао као одмор!
Ðани је био забринут. Видео је да немам појма како се води кућа. Једног дана, примила сам позив од грофице Волпи, Венецијанске "жене змај", како су је звали. Она је у свом поседу имала неколико кућа и била позната да је водила беспрекорно домаћинство. Ðани ју је очигледно молио да ми помогне.
"Мораш да додеш да ме видиш," рекла ми је преко телефона. "Чујем да не знаш како се води кућа."
Ла Долце Вита
Педесетих година прошлог века, наш живот се одвијао у само неколико места, релативно малих, где се пробрана интернационална група људи дружила и редовно налазила. Њујорк је био место где смо сви ишли у новембру, пре сезоне Божића. Затим, скијање на Сент Морицу у Швајцарској, које је трајало све до марта. Лети смо били на француској ривијери.
Лето 1954. године смо провели у Њујорку, и тамо сам родила свог првог сина Едуарда. Био је прелепа беба, и његов долазак је донео невероватну срећу у наш живот.
Моја омиљена фотографија је она у којој ме је сликала моја добра другарица Ванда Гавронска испред Орвијето катедрале у Умбрији. На њој сам носила огрлицу коју ми је поклонио Ðани, 1955. године када је ишао у Индију са својом сестром Кристијаном и њеним супригом Брандо Брандолинијем. Ðани је јако волео да купује накит. Пронашао је једно занимљиво место у Џајпуру, тражећи нешто уникатно. Његове очи су тада запазиле огрлицу направљену од неколико низова, опточену рубинима и смарагдима.
У октобру, исте године, у Швајцарској, родила се наша ћерка Маргерита. Била је плава и раздрагана, као врло мала веома заинтересована за сликарство и уметност.
Када су Едоардо и Маргерита били мали, Ðани је волео да их обрадује на свој начин. Водио их је са собом на узбудљива путовања. Напустили би Турин хеликоптером, и 40 минута касније Ðани и деца би скакали право у воду са тог чуда. Ја нисам уживала у тим активностима као они, али сам обожавала да их посматрам како се радују.
Умели смо да проведемо и по неколико недеља у Турину сваког лета пре него што одему у вилу Перосу, породичну кућу, на дну Алпа. Деца и ја, заједно са мојим сестрама и њиховом децом смо умеле да се настанимо ту од средине августа до краја септембра. Било је чаробно!
Ðани би нам се придружио за вечером након завршеног посла у Турину, баш како и његов деда, Сенатор Ðовани Ањели радио са својом породицом много година пре тога.
Без обзира што је у свему другом био јако модерних схватања, Ðани је јако ценио традицију. А Вила Пероса, кућа која је у власништву породице Ањели још од 19. века, била је мост који спаја прошлост која је овековечена смрћу његових родитеља и губитком бабе и деде убрзо након тога, и будућности.
До 1961. године, Ðани и ја смо постали колекционари уметности, и могли смо да се похвалимо позамашном колекцијом, коју нисмо знали где да ставимо. Тако смо дошли на идеју да направимо куће дизајниране око наше уметничке колекције. Прва је била Вила Бона, на брду које је окренуту ка Турину. Минималистички стил ентеријера пружио је савршену алтернативу од формалне средине коју смо имали у куци Корсо Матеоти у Турину. Ово је била права Ањели породична кућа и тако смо је до краја и третирали. Породичне слике и све оно што је значило Ðанију и његовој породици, било је нетакнуто. То нисам хтела никако да нарушим.Вила Бона је била потпуна супротност. Модеран дизајн и уметничка дела.
Раних седамдесетих, доличили смо да купимо стан у Риму. Рим је био центар свега и Ðани је желео да нам ту буде база, али сам и ја имала своје разлоге. Иако моји родитељи више нису били живи, моја браћа Карло и Никола, као и многи пријатељи, су живели ту. Сместили смо у великом апартману на петом спрату у вили из 19-тог века, једној од највиших грађевина у граду.
Ðани и ја смо наставили да проводимо по неколико месеци сваке зиме у Њујорку. 1972. године, Енди Ворхол је урадио неколико наших портрета. Замолио нас је да обучемо црне ролке и тако су настали и наши чувени Поларод снимци овог великог уметника 20. века. Ворхол је био јако сконцетрисан док нас је фотографисао и није много говорио. Њујорк је био место где смо Ðани и ја развијали своје знање о модерној уметности. Проводили смо сате у галеријама и упознавали уметнике. Били смо блиски са Лео Кастелијем, који је тих година био најпознатији модерниста. Ускоро, нисмо знали где да држимо све те слике и радове младих уметника: Џаспер Џоунс, Роберт Раушенберг, Том Веселман, Френд Стела, Роберт Индијана... Тако да је 1969. године Ðани питао архитекту Гае Аулентија да нам дизајнира апартман Милану, специјално за наша уметничка дела.
1980. године, Ðани је одлучио да нам треба стан и у Њујорку где цемо држати још уметничких дела, па смо се преселили у дуплекс на Парк Авенији.
Током осамдесетих, Ðани и ја смо схватили да све више и више времена проводимо у Њујорку. Делом због његовог посла, делом због Менхетна, који је у то време био много узбудљивији од целе Европе. Разлог је у томе, ја милсим, зато што су Њујорчани одабрали да се баве културом: уметност, филм као и књижевност су били јако популарни.
Огромне количине новца је тада одлазило на све гране културе - а тај новац је само доносио нове идеје и таленте. Ако се нешто на планети занимљиво дешавало, дешавало се тада у Њујорку.
Труманов шоу
Када је Џон Ф. Кенеди изгласан за америчког председника 1961. године, проводили смо доста времена са њима. Мислила сам да је Џон јако харизматичан човек. Џон и Ðани су делили страст према јахтама, и сећам се многих гламурозних сати које смо провели са њима на мору близу Њупорта, где смо гледали трке измеду Аустралије и Сједињених Америчких држава 1962. године. Ðани је утицао на то да се и Италија такмичи. Био је пун планова и идеја како да направи савршени тркачки брод. Током вечере смо о томе причали са Џоном и још неким пријатељима. Ðанијев сан је постао и реалност 1983. године када је јахта "Аззура" ушла на то престижно такмичење и завршила на трећем месту, што је био велики успех.
Један пријатељ који нам се придружио на крстарењу по Медитерану је био Труман Капоти. Упознала сам га у Њујорку раних шездесетих, и постали смо блиски пријатељи. Ðани га је такоде волео, налазио је да је јако занимљив и добро друштво. Труман је говорио да воли јахтинг, али је заправо био јако лењ и мрзео спорт. Није подносио сунце, тако да је већину дана проводио у кабини читајући. Сваког дана се шалио са Ðанијем на палуби, истежуци се, што сам успела да ухватим својим апаратом. Труман је све радио полако и смирено...без журбе. Ништа од активности се њему није допадало, чак ни обиласци градова у које смо пристајали.
1965. године, Труман нам се придружио на путовању бродом, пут који сам ја организовала на јахти "Сyлвиа", специјално дизајнираном за крстарење. Хтели смо да истражујемо Турска и Грчка острва. Ðани, мој брат Карло, моја рођака Алегра Карацио, која се касније удала за Ðанијевог брата Умберта, мој полу брат Еторе Росбох вон Волкенстаин, сви су били на броду. Кетрин Грејем, чувена новинарка, је такође била ту.
Већина нас је проводила дане пливајући и истражујући обале. Не и Труман. Једном сам му рекла: "Трумане, мораш да кренеш до обале макар једном са нама." А он је на то рекао: "Ма, заборави. Један стари камен је исти као и други." Није био заинтересован ни најмање.
Током шездесетих, Труман је био мој најближи пријатељ. Топао и забаван, имао је таленат да ти се приближи и да буде интиман. Пре него што сам га упознала, већ сам била прочитала књиге "Доручак код Тифанија" и "Хладна крв" и сматрала сам га младим генијем. Али то ми није било важно. Схватила сам да њему поверавам ствари које нисам сањала да причам било коме. Успевао је да створи осећај блискости као нико.
Често је умео да ме назове и каже: "Ја сам Вербиер и умирем од досаде. Могу ли да додем у Турин? Имали смо три гостињске собе, а он је највише волео плаву. Када би ме звао питао је: "Да ли је плава соба слободна?" И онда би се убрзо појавио. Никада нисмо могли да знамо колико це његов боравак трајати, толико је био непредвидљив.
Први пут када ме је разочарао - зато што сам мислила да имамо јединствену везу - било је 1970. године у једном шик ресторану на Медисон Авенији у Њујорку. Бејб Пејли је била ту као и велика група пријатеља који су имали мање-више исту везу са њим као и ја. Звао нас је "лабудови", али сада се чинило као да има превише лабудова. Неке његове лабудове ја нисам волела. Увек сам мислила да је наша веза другачија, да сам ја њему нешто посебно. Интима, смејање...Тада сам схватила да то исто ради и са Бејб и Глориом или Слим. Када сам му рекла. " Чудно, ја сам мислила да сам ја једини лабуд." он ми је одговорио: "Ахх, драга..."
Мој "раскид" са Труманом десио се пре него што је изашла његова књига "Услишене молитве" 1975. године. У овом роману, Труман је обелоданио приватне животе и тајне многих својих "пријатеља" који су га волели и који су му били одани. Овог пута, отишао је предалеко и то га је коштало избацивања из високог друштва.
Покушала сам да га упозорим. Сећам се, били смо на броду када ми је дао да прочитам део књиге. Ја читам енглески јако споро, па сам га замолила да ми он прочита. Оно што је написао, било је површно, и сећам се да сам се баш наљутила и рекла: "Трумане, ово је трач рубрика. Јел знаш у шта се упушташ?"
У то време, осећао се непобедивим. Тада ми је рекао да је припремао Прустов пројекат. "Мораш да разумеш," рекао је, "Урадићу Америци оно што је Пруст урадио Француској."
Касније, често сам мислила да је његов чувени Црно-бели бал, који се одиграо у једној раскошној сали Плаза хотела у Њујорку 1966. године, био начин да окупи све људе који ће бити део ове гнусне књиге.
Пут у Мароко
Када је 2003. године Ђани преминуо, тачније 24. јануара, отишла сам у Маркоко, Маракеш. Нашла сам један посед које је имао име "Аин Кассимоу" и од тада па надаље, идеја да од њега направим најлепше имање са величанственом баштом постала је моја велика страст.
Моји пријатељи и породица су били јако забринути за мене, зашто сам тако далеко од куће. Али мени је тај пројекат донео срећу и мир. Моја унука Гиневра се ту удала, моји други унуци и праунуци ми такође долазе често у госте. Своју књигу посветила сам Гиневри, а велика радост се десила 27. маја ове године јер је родила своје треће дете, прву ћерку коју је назвала по мени - Марела.
Бављење цвећем је постало под старе дане моја главна преокупација, цвеће дише и живи, као и ми. Свакога дана, проналазим начине како да још лепше цвета, било по сунцу или по олуји."
Одломак из књиге "Последњи лабуд", Мареле Ањели (2014)
Погледајте и одломак из документарног филма ове чувене италијанске породице:
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
