Милица Јаневски (38) није успела да упише глуму из првог пута, не либи се да каже да је радила у кафићу где је прала чаше
Милица Јаневски каријеру је градила у позориштима широм Србије где је остварила значајне улоге у представама “Ујеж“, “Пучина“, “Доктор Нушић“, “Боинг Боинг“, “Догвиле“,”Хајматбух“, “Гоголанд“, “Дон Жуан“ ”Рубиште“, “Из живота инсеката“, “Североисток“, “Овај ће бити другачији“…
- Када сам прешла у Београд, није било посла. Грцала сам у томе да ли ћу моћи да платим кирију, а нисам хтела да оптерећујем родитеље. Једног дана позвао ме је колега из Бањалуке и предложио да помогнем његовој другарици која снима студентски филм. Помислила сам како је боље да радим нешто, па макар и за џабе, него да седим код куће.
- Добила сам позив да одем на кастинг за серију "Кости" у Бањалуку. Испоставило се да је студенткиња код које сам играла показала редитељу Саши Хајдуковићу свој филм, али и да њена мама држи ту продукцију. Спремила сам се добро и одмах добила посао. Премијера серије била је усред короне, када су сви били по кућама и гледали телевизију, па је лепо одјекнула. Од тада је телефон почео да ми звони и није престао - рекла је она, а занимљиве су околности у којима је нашла улога у "Деци зла".
"Имала сам 100 евра у џепу"
- Када сам добила позив за кастинг, имала сам последњих 100 евра у џепу. Хтела сам да учиним све што је до мене да добијем улогу, па сам се поиграла. Купила сам плаво одело и белу блузу, обула ципеле на штикле, отишла код фризера... Огрнула сам свој стари бели капут и помислила да ће, чим ухватим браву од врата продукције, улога бити моја! Убрзо су ми јавили да сам добила улогу. Одело је било стратегија јер сам научила да се тело другачије понаша кад је на штиклама, а другачије у тренерци.
Академију није уписала из првог пута
- Та 2005. је била значајна за мене. Након неуспеха на пријемном у Београду, вратила сам се у Ваљево као једина од целе генерације која није уписала факултет. Мама ме је питала да ли хоћу да идем на приватни, али ја сам била одлучна да нећу одустати од академије док ме не убеде да нисам за ово. Сутрадан сам се запослила у једном кафићу да перем чаше и имам свој џепарац. Из перспективе шанка гледала сам људе као врсту позоришне представе и бавила се њиховом психологијом. Следеће године покушала сам поново. Професорка Јасна Ђуричић ми је много година касније открила да је, чим сам ушла на врата, знала да ће ме примити. Били смо јој прва класа, била је врло пожртвована и захвална сам јој на томе.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
