Легендарни француски глумац Жан-Пол Белмондо, рођен је 9. априла 1933. године, а преминуо је 2021.
Прославио се у филмовима француског Новог таласа шездесетих, а седамдесетих је постао акциони јунак. Најпознатија остварења у којима је играо су "Без даха", "Луди Пјеро", "Борсалино", "Професионалац"... Његове филмове у биоскопима погледало је чак 160 милиона гледалаца, а било би их сигурно и много више да је хтео да прихвати неке улоге у холивудским филмовима, али то није желео.
Почеци
Потекао је из уметничке породице - његов отац Пол био је вајар, а мајка Сара сликарка. Као дечак, Белмондо је био привржен спорту, док га школа није много занимала. Био је успешан у боксу и остварио је три узастопне победе нокаутом у првој рунди, али се овим спортом бавио кратко, будући да је оболео од туберкулозе.
"У рингу добијате много удараца, често јаких, болних и неугодних, а каријера је кратка. И у глуми су ударци тешки, али барем имате шансе да дуже останете у игри ", објаснио је Белмондо у аутобиографији "30 година и 25 филмова" која је 1963. године угледала светлост дана.
Временом је почела да га занима глума и тинејџерске године је провео у приватној драмској школи, а дипломирао је на Националној академији драмских уметности. Каријеру започиње на позоришним сценама почетком педесетих година, а убрзо прелази и на филм, где у почетку добија мање улоге.
Пробој на филмској сцени остварио је 1960. године у филму „До последњег даха“, који га је лансирао у сам врх француског новог таласа и донео му међународну препознатљивост. Током шездесетих година, глумио је у низу значајних филмова различитих жанрова – од криминалистичких драма до авантуристичких и комичних остварења.
Међу најзапаженијима су „Човек из Рија“, „Луди Пјеро“ и „Мајмун зими“. Већ тада постаје један од најтраженијих глумаца у Француској, иако упорно одбија понуде из Холивуда, јер није желео да снима на енглеском језику.
Седамдесете године обележио је прелазак ка комерцијалнијем филму. Оснива сопствену продукцијску кућу и почиње да продуцира пројекте у којима управо он тумачи главне улоге. Филмови попут „Борсалина“, „Провалника“ и „Величанственог“ учврстили су његов статус звезде која пуни биоскопске сале. У том периоду, често сарађује са најпознатијим француским редитељима и глумцима, попут Клода Шаброла, Питера Брука, Жака Дипона, Франсоа Трифоа и Виторија де Сике.
Током осамдесетих, наставља низ успеха у популарним филмовима, међу којима се издвајају „Професионалац“ и „Ас над асовима“. Ипак, крајем деценије поново се окреће позоришту и ту постиже велики успех. За улогу у филму „Пут размаженог детета“, добија престижну награду Цезар за најбољег глумца.
Деведесетих година, остаје активан и на филму и на сцени, тумачећи разноврсне улоге. Његово последње филмско појављивање забележено је 2009. у филму „Човек и његов пас“. Након можданог удара који је претрпео почетком двехиљадитих, постепено се повукао из јавног живота и дефинитивно завршио каријеру 2011.
Током живота, био је одликован бројним признањима, укључујући и највиша француска државна одликовања, као и међународне награде за допринос филму. Добио је почасну Златну палму, Златног лава за животно дело и специјална признања Француске филмске академије.
Љубавни живот
Белмондо је био ожењен Елоди Константен, у периоду од 1952, до 1968. године. Елоди је била његова младалачка љубав. Венчали су се 1953. године, пре него што је Белмондо стекао светску славу. Пар је добио троје деце: ћерку Патрисију, која је трагично преминула у пожару 1994, ћерку Флорансу и сина Пола, који је касније постао возач Формуле 1.
Ипак, брак није био без проблема, а растућа слава Белмонда додатно је оптеретила њихов однос. Након десет година брака, глумац започиње везу са швајцарском глумицом Урсулом Андрес, познатом по појављивању у филму „Др. Но“. Када је њихова афера постала јавна, обоје су се развели од својих тадашњих партнера. Веза са Урсулом распала се средином седамдесетих, након чега је Белмондо имао низ краткотрајних романси са глумицама и манекенкама.
Почетком осамдесетих, упознаје Марију Карлос Сото Мајор, бразилско-француску глумицу и манекенку, ћерку богатог банкара и неколико година млађу од његове најстарије ћерке. Ни ова веза није била дугог века, а Белмондо је све до 2001. године углавном улазио у нове романсе са млађим партнеркама.
Почетком двехиљадитих, упознаје Натали Тардивел, глумицу и плесачицу. Иако је Натали знатно млађа од Белмондове деце, њихова веза је потрајала доста дуже него што су многи очекивали. Натали је била уз њега када је, у августу 2001, доживео мождани удар на Корзици. Пар се венчао 2002. године, а наредне године, Белмондо и Натали добијају ћерку Стелеу Еву Анжелин, а Натали је изјавила:
"Нисам ни сањала да ћу се једнога дана удати за Бебела. Никада нећу заборавити када сам га у лето 1975, као десетогодишња девојчица, зауставила на париској авенији Фош и затражила аутограм. Он је тада ходао загрљен с Урсулом Андрес и потписао ми се у школску свеску. Била сам луда од усхићења".
Ипак, брак са Натали није потрајао – 2008. године, она подноси захтев за развод, незадовољна животом са супругом који се тешко кретао.
Након распада другог брака, Белмондо улази у везу са Барбари Гандолфи, бившом стриптизетом и Плејбој зечицом, четири деценије млађом од њега. Ни ова веза није била без проблема, посебно након што је Гандолфијева ушла у скандал због затварања ланаца ноћних и свингерских клубова које је водила у Белгији и Француској. Медији су објавили транскрипте њених телефонских разговора, из којих је било јасно да је Барбара више била заинтересована за Белмондово богатство него за њега лично, иако је он био спреман да учини све за њу.
Испраћен уз почасти
Редитељ Квентин Тарантино је дивљење према глумачком умећу Белмонда уклопио у поглед на свет каскадера Клифа Бота из филма "Било једном... у Холивуду":
“Као Пол Њуман, који се Клифу допао, и Белмондо је имао шарм филмске звезде. Међутим, када је Њуман глумио копиле, он је и даље био симпатично копиле. Али, тип у 'До последњег даха' није био само секси кретен, већ је био језиви лопов, го*но. За разлику од холивудског филма, нису га сентиментализовали".
Жан-Пол Белмондо је преминуо у Паризу 6. септембра 2021. године у 89. години. Његова смрт изазвала је велику пажњу јавности, а Француска му је одала почаст државном церемонијом, наглашавајући његов значај за националну културу.
Национална гарда је на комеморацији извела „Марсељезу“ и француску државну химну, док је председник Емануел Макрон обавио војну инспекцију, окружен емотивним поштоваоцима глумца.
„Није престао да тражи срећу, али такође и да је даје“, изјавио је Виктор Белмондо, глумчев унук, такође глумац.
Председник Емануел Макрон је у свом обраћању нагласио: „Волели смо Белмонда јер је личио на нас… Шест деценија француског живота… Шест деценија кавалкада“.
Ковчег је био праћен оркестром Националне гарде уз музику „Цхи Маи“ Ениа Мориконеа, која је оригинално коришћена у филму „Професионалац“. Бројне личности из света филма присуствовале су церемонији, међу којима Гијом Кане, Марион Котијар ди-џеј Боб Синклер и Тијери Фремо. Двориште Инвалида било је резервисано за око 1.000 људи са здравственим пропусницама, док су стотине других обожавалаца пратиле церемонију путем великих екрана постављених испред споменика посвећеног француским ратницима и гробу Наполеона. Догађај је био преношен уживо на телевизијама у Француској и Белгији.
Вече пре сахране, врата Инвалида отворена су за све који су желели да одају последњу почаст глумцу, а Белмондо је сутрадан сахрањен у цркви Сен-Жермен-де-Пре. Сахрани су присуствовали само чланови уже породице.
Белмондо је остао упамћен као симбол једне епохе француског филма – глумац снажне харизме, препознатљивог стила и изузетне популарности. Његове улоге, нарочито из раног периода каријере, и данас се сматрају кључним за развој модерне европске кинематографије.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
