Ако знамо његову животну причу, песме ће имати још већу тежину, а то је требало да зна и критика његовог доба.
Посао критичара није ни мало лак. Уколико исхвали уметника који то не заслужује, онда није стручан. Ако оцрни миљеника публике, онда је заједљив и љубоморан.
Прочитајте још: Редак и језив снимак последње КОЛОНИЈЕ ГУБАВАЦА: Људи којима су одузели све и избрисали идентитет! (ВИДЕО)
Управо у оваквој ситуацији се нашао Јован Скерлић када је почео са критиком Владислава Петковића Диса.
Дисови почеци
Владислав Петковић Дис је рођен у Заблаћу код Чачка 1880. године. Сиромаштво га је пратило од детињства до смрти; остао је рано без оца, па је мајка сама одржавала домаћинство, подизала и школовала децу. Завршио је осам разреда гимназије, али је два пута безуспешно покушавао да положи матурски испит.
Радио је као учитељ, а кад се преселио у Београд, као чиновник на трошарини и царинарници. Слабо здравље и кратковидост су га ослободили војске, али је то утицало на његово душевно стање, које је великих утицаја имало на његово песништво. Како није могао да обезбеди издавање својих књига песама, штампао их је о свом трошку.
"Утопљене душе" (1911.)
Управо збирка "Утопљене душе", коју је морао да штампа о свом трошку, уместо да му донесе афирмацију и прихватање у песничким круговима, донело му је најжешће нападе од критичара Јована Скерлића.
Писао је Јован Скерлић: "Господин Петковић је Порок, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин, Сотона", у својој критици под називом "Лажни модернизам у српској књижевности".
Замерао је Дису што је у своју поезију уносио ствари из личног живота, то што је и најситније детаље из свакодневице сликао у поезији, као и непрестано посматрање самог себе. Песникова муза, дивна блудница, је незамислива инспирација за Скерлића! Он сматра да је то поезија душевне болести, а не душевнога бола.
Скерлић је овде, по мишљењу многих, пренаглио, јер мрачне и песимистичне слике које је Дис уносио у своје песме, могу да се објасне уколико би се прочитала његова биографија. То је човек који је сву тежину живота осетио на својој кожи. Скерлић никада није желео да му пружи прилику.
Један од најзанчајнијих књижевних критичара, у свом мишљену наводи да Дисовим песништвом влада "атмосфера отровних и перверсних "Цветова зла" Бодлерових."
Истина је да Дис, скромног порекла и образовања, вероватно није ни читао Бодлера и друге француске симболисте. Сам је себи био узор, кад је низао чудновате и мрачне призоре, дотад непознате у нашем песништву.
Песме "Тамница", "Нирвана", "Можда спава", данас се убрајају у бисере срспе књижевности, а Скерлићева осуда младог писца, ушла је у анале српске књижевности као пример крајње пристрасне и заједљиве критике.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
