Не показује тугу, не радује се туђој срећи – када срце не говори, маска постаје савршена.
У свакодневним сусретима, често нас заведу шарм, елоквенција или лажна срдачност. Али испод површине се понекад крије нешто хладније – одсуство емпатије. Људи без емпатије нису нужно лоши по вокацији, али њихова емотивна дистанца, неспособност да саосећају или да се истински повежу, може оставити дубоке последице на све око њих.
Ко су они?
То су особе које делују сабрано док други пате, не реагују на туђе сузе, нити се искрено радују туђим успесима. Њихове реченице често почињу са „Па шта?“ или „То није мој проблем“. Ако им поверите тајну или емоцију, осетићете – празнину.
Знакови које не смемо занемарити:
Недостатак искреног саучешћа – Неће вас загрлити кад вам је тешко, али ће анализирати „где сте погрешили“.
Хладне очи – Могу се смејати, али поглед остаје непомичан.
Егоцентризам – Све мора бити повезано с њима: ваша срећа их угрожава, ваша туга их замара.
Не препознају границе – Умеју да повреде и увреде без свести о последицама.
Користе осећања других за манипулацију – Јер не осећају њихову тежину.
Зашто је важно да их препознамо?
Зато што дуготрајан однос са особом без емпатије исцрпљује, дезоријентише и често нас наводи да сумњамо у сопствену вредност. У емотивним односима могу бити хладни, у пријатељствима непостојани, а на послу немилосрдни.
Али најважније: њих не можемо променити. Можемо само поставити границе и чувати сопствену емпатију као највреднији дар.
