Упознајте Љиљану Капор и њен емотивни приказ живота са Момо Капором, чувеним књижевником, кроз љубав и борбу са судбином.
Љиљана Капор, стјуардеса која је доминирала и модним пистала, поред свега што је постигла у животу, поносила се и "титулом" супруге чувеног, новинара, књижевника и сликара Моме Капора. Као мала, сањала је да постане балерина, али ју је живот одвео на потпуно другу страну, те због посла којим се бавила обишла је цео свет.
- Ако ме млади људи чују, желела бих да им кажем да не одустају од својих жеља и снова, да буду упорни, само тако ће успети да остваре оно што желе. Без страха.
Прелепа љубавна прича са Момом
Љиљана и Момо Капор ❤️ пиц.тwиттер.цом/XН4тфy4Нсq
— Жељана (@зељаназ54) Аугуст 7, 2024
Постоје две верзије приче како су се Мома и Љиљана заиста упознали - његова романтичнија и њена много реалнија.
- Њујорк је био моја омиљена дестинација и омиљени град. Заволела сам га и пре него сам крочила у њега, још од књиге и филма "Доручак код Тифанија", а највише јер је то град у ком је почела Момина и моја велика љубав. Постоје две верзије нашег почетка, Момина, о којој је говорио: "Тако сам 1982. видео једну лепу стјуардесу у авиону, а пошто сам се бојао летења, замолио сам је да ме држи за руку." И стварно сам га држала за руку до краја живота - прича Љиљана за "Курир" и описује како је стварно изгледао њихов први сусрет:
- Ми смо се ипак упознали у Београду, у Кнез Михаиловој. У то време та улица је била обавезан део Моминог, и не само његовог, подневног глуварења. Срели смо се испред Филозофског факултета, на који сам кренула тог дана, али сам, на Момин позив за пиће, отишла с њим у "Грчку краљицу". После извесног времена срели смо се у Косовској улици, на вечери приређеној у част Марија Фанелија, његовог великог пријатеља. Негде пред крај, на самом излазу из стана, наше друштво је кренуло у Клуб књижевника, а на вратима се појавио Мома допративши Маријевог сина. Обоје смо се обрадовали том сусрету и он ме је питао да ли летим за Њујорк, јер је сутрадан путовао, и рекао да остаје тамо неколико месеци. Написао ми је адресу и телефон на парчету папира и замолио ме да му донесем наше новине. И тако, после неколико дана, отишла сам на смену у Њујорк и од тада почиње наша љубавна прича.
Након Моминог развода започели су заједнички живот чији почетак су обележиле бројне селидбе.
После неколико година проведених заједно одлучили смо, тачније он је одлучио да се разведе и да почнемо да живимо заједно. Није било лако јер у то време није било могуће да се нађе стан за изнајмљивање. Наш први заједнички кров над главом била је соба у Владетиној коју нам је уступио наш пријатељ из Канаде чија мајка је тих дана путовала код њега у Торонто, тако да смо се снашли за првих неколико месеци, док нисмо нашли станчић у малој кући у дворишту у Далматинској улици, где смо живели неколико година. И тако смо се селили по Београду, од Булевара револуције, Кичевске, преко Скадарлије, док на крају нисмо дошли у кућу на Неимару, у Небојшиној улици. Ту смо провели наших последњих 15 година заједничког живота, све до Момине смрти 2010. године, а у њој и даље живим, окружена његовим сликама и у ентеријеру који смо заједно стварали.
30 година љубави
Заједно су провели скоро 3 деценије и имали два опречна начина живота.
- Не знам како описати у неколико реченица скоро тридесет година живота са човеком какав је био Мома. Кад је неко сликар и писац и када га бог обдари многим талентима као Мому, када живите поред барда српске интелектуалне сцене, уметника урбаног Београда и једног од његових симбола, свакако да морате да одговорите разним захтевима и да се понашате у складу с тим. Мома, кад је писао, није сликао - и обрнуто, јер те две уметности траже одређени ток свести и различито понашање и атмосферу. То подразумева два опречна начина живота, тако сам се и ја понашала следећи њихов ритам.
Волео је да кува док је сликао
После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у те две чаше и да црте буду на истој висини...
— Љиљана (@миссисмеги) Марцх 3, 2019
После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила...“
И: „Јави се понекад, још имаш мој број телефона“.
Уна
Момо Капор, 8. ИВ 1937 - 3. ИИИ 2010. пиц.тwиттер.цом/КxЕQQДУмцw
Посебно је волео укус старих јела.
Мома је волео да кува, и сам се шалио да, док кува, мало скочи до штафелаја да нешто наслика, па наставља с кувањем Био је познат његов пасуљ, на које је поносно звао пријатеље, и волео је да кува нека стара јела. Та јела су била за Мому као Прустова "Мала Мадлена". Заборављени укуси, укуси детињства којима се враћао.
Сдубину није могао да избегне
Прву пут је успео да победи болест, али и док се други пут борио са опасном дијагнозом - Мома се није мењао.
- Кад се разболео од рака грла, прво се лечио у Београду, зрачењем, које је, нажалост, било неуспешно, с могућношћу катастрофалног исхода. Тада смо отишли у Швајцарску и после дуге и тешке, али успешне операције и две године контрола сваких неколико месеци, са медицинске стране он је био здрав човек. Нажалост, после три године болест се вратила и, после поновне тешке операције и хемиотерапија у Швајцарској и зрачења у Истанбулу, исход је познат. Углавном, покушали смо све што је било могуће, али судбина не може да се избегне. У свему томе је Мома био исти као и увек - присећа се Љиљана за "Курир" тих тешких дана и додаје:
- За борбу с таквом болешћу потребна је енормна снага коју црпите, а да ни сами не знате одакле. Снагу вам даје љубав, вера у живот и нада да ће се све завршити на најбољи могући начин (мада у једном моменту схватите да неће). Не знам одакле она долази. Ваљда је то нормално, јер тада уопште не размишљате о себи. Морам да кажем да сам као неко ко је провео пола свог живота с Момом поносна, срећна и захвална на животу који сам проживела с њим као животна сапутница и директан учесник стварања многих књига и слика које је оставио иза себе. Сматрам то привилегијом, да сам волела и била вољена од таквог човека. Оно што сам највише волела код Моме био је његов однос према животу уопште, јер је био највећи поборник лепоте и производио је радост око себе и уживао у њој. Лепоту је стварао он сам сликајући је, а његова литература је енциклопедија нашег свакодневног живота.
Љиљана је истакла да се више ни не плаши смрти, јер ју је управо Мома научио да је и то део живота.
- Када све то проживите са особом коју обожавате, којој сте посветили највећи део свог живота, која вас је научила, између осталог, да је и смрт део живота, ја се не плашим, а и не размишљам о томе, јер мислим да је свако од нас на овом свету из одређених разлога, са одређеним задатком. Сада када мислим о свом животу, све бих исто урадила. Ако могу да издвојим време или дан кад сам била најсрећнија, то је дан нашег црквеног венчања, мада смо тада већ деветнаест година били у браку. Та одлука коју донесете после толико година проведених заједно, да свој живот и љубав крунишете пред богом, могу да кажем да је најсрећнија, можда најважнија у мом животу. То је дан кад је Мома пунио седамдесет година и био је Ускрс. Венчали смо се у манастиру Добрун, у Републици Српској, уз благослов и одобрење владике дабробосанског Николаја. Као и живот, и срећа има крај, дошао је и дан кад сам се опростила од Моме после три године од тада; обећање дато - и у добру и у злу, до краја живота. Мој најтужнији дан.
Ко јем заправо, жена Моме Капора?
Безбрижно детињство
Уз посвећене родитеље имала је дивно детињстви, и како је нагласила, била је је добра девојчица, те није правила много несташлука.
- Као многа деца моје генерације, одрасла сам у Београду, у грађанској породици, али место мог рођења је Марибор. Тата, Сретко Тодоровић, био је војно лице, по занимању инжењер са чином пуковника, а мама Гордана је била економиста и радила је у банци као финансијски стручњак. Мој брат Слободан је старији од мене годину дана, а ја сам га обожавала и били смо јако везани од најранијих дана. Била сам права добра девојчица, док су несташлуци припадали мом брату - рекла је у великој исповести за Курир, истичући да је имала безбрижно и срећно детињство.
Желела је да види цео свет, зато је постала стјуардеса
Немирног духа и с великом жељом да се осамостали и путује по свету, јавила се на "Јатов" конкурс за стјуардесе.
- Већ сам студирала историју уметности и моја мама је била против тога да почнем да радим док не завршим факултет. Међутим, примили су ме. Критеријуми су били високи, а један од главних услова био је знање два светска језика. Ја сам говорила енглески и француски, јер су родитељи инсистирали на образовању, читању књига и учењу језика, тако да смо брат и ја од основне имали приватне часове страних језика. Мислим да је то био најлепши период у мом девојачком, а и каснијем животу. У то време "Јатом" се летело по целом свету и тадашњој нашој земљи. Некако сам после годину дана почела да летим у интерконтиненталном саобраћају, тако да су моје дестинације биле Америка, Канада, Азија, Аустралија, Кина, Блиски исток, Африка - испричала је Љиљана за "Курир" и открила које све светске звезде је имала прилике да упозна:
Многе познате личности сам сретала на нашим летовима. У авиону сам имала прилику да упознам Реја Чарлса, који је имао концерт у Београду, и како је седео у првој класи, у којој сам радила, имала сам ту срећу да се бринем о њему. На крају лета поклонио ми је ЦД с његовим потписом. Упознала сам и данску краљицу кад је била у посети Југославији, многе политичаре бивше заједничке државе, глумце и редитеље. Не могу све да их набројим, али оно што не могу сигурно да заборавим јесте да сам била део кабинског особља у авиону који је довезао Артуковића из Њујорка за Загреб, на суђење за ратне злочине. Имали смо посебну процедуру на самом аеродрому ЈФК за улазак у авион кад смо сазнали да постоји претња од постављене бомбе.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
