Када говоримо о љубави у животу и делу Виргиније Вулф, не наилазимо на бајковиту романсу, већ на сложен мозаик емоција, чежње и слободе. Њена „права љубав“ била је истовремено уточиште и инспирација, спој рационалног и страственог, стабилног и непредвидивог.
Вирџинија Вулф, једна од најзначајнијих књижевница 20. века и пионирка модернистичког романа, свој живот је завршила на трагичан начин. Њена смрт 28. марта 1941. године остаје један од најпотреснијих момената у историји књижевности – чин који је био и опроштај и сведочанство о њеној унутрашњој борби.
Вирџинија Вулф се 1912. године удала за Леонарда Вулфа, човека с којим је остала до смрти. Њихов брак није био оличење страствене романсе, али је био грађен на међусобном поверењу, подршци и заједничком стваралачком раду. Леонард је био њена сигурна лука, особа која јој је пружала мир током тешких психичких криза.
У једном од писама признала му је:
„Заслужио си да те прозовем правим љубавником, јер ти дајеш мир и слободу мојој души.“
Ова реченица осветљава шта је за њу значила права љубав – не нужно ватра која сагорева, већ топлина која даје животну снагу.
У живот Вирџиније Вулф ушла је и Вита Саквил-Вест, песникиња и аристократкиња, са којом је везује љубавно и емотивно богат однос. Њихова веза била је снажна, пуна надахнућа и отворила је простор женској и квир љубави у књижевности.
Најлепши споменик тој страсти је роман Орландо (1928), посвећен управо Вити, у којем Вирџинија истражује флуидност рода, љубави и времена. Њихова прича показује да права љубав може бити и страствена и слободна, а истовремено ослобађајућа.
Права љубав у књижевности Вирџиније Вулф
У романима Вирџиније Вулф љубав је често приказана као сложена сила која обликује унутрашњи живот ликова. У Госпођи Даловеј, Клариса се присећа младалачке страсти према Сали Сетон и схвата да је управо тај пољубац био најчистији тренутак љубави у њеном животу:
„Њихов пољубац био је цео свет. Тако једноставно, и тако чисто.“
У Орланду, пак, љубав надилази границе рода и времена, показујући да права љубав није ограничена друштвеним правилима, већ траје у свом бескрајном облику.
За Вирџинију Вулф права љубав није била једна особа, нити једно искуство. Она је била спој два света – Леонардове бриге и стабилности и Витине страсти и слободе. У њеној књижевности права љубав постоји као простор где се душа препознаје, где се рађа инспирација и где човек истовремено осећа сигурност и слободу.
Права љубав по Вирџинији Вулф, дакле, није имала једно лице. Била је, попут њеног стваралаштва – сложена, вишеслојна и увек аутентична.
Последњи дани
Током Другог светског рата, Вулф је живела са супругом Леонардом у кући у Родмелу, у источном Сасексу. Немачко бомбардовање Лондона, страх од нацистичке окупације и њене већ познате психичке кризе погоршали су њено стање.
Осећала је да јој се враћа депресија која ју је пратила кроз живот. У писмима и дневницима писала је о немогућности да пише и о све јачем осећају слома.
Последње писмо Леонарду
Непосредно пре смрти, Вирџинија је написала опроштајно писмо свом мужу Леонарду:
„Најдражи, потпуно сам сигурна да се поново распадам. Осећам да ми се више не могу опоравити. Почињем поново да чујем гласове и не могу се сконцентрисати. Знаш да радим оно што је најбоље. Ти си ми пружио највећу могућу срећу. Била си све што неко може бити. Али више не могу издржати…“
Овај дирљиви опроштај показује да је и у последњем тренутку мислила на мужа, признајући му да је био њен највећи ослонац и љубав.
Смрт у реци Узе
Дана 28. марта 1941, Вирџинија је изашла из куће, напунила џепове капута камењем и ушетала у реку Узе, у близини свог дома. Њено тело пронађено је тек три недеље касније, а сахрањена је на имању Монк’с Хоусе, где су она и Леонард провели много година.
Иако је њен живот завршен трагично, дело Вирџиније Вулф остало је непролазно. Романи попут Госпођа Даловеј, Орландо, Ка светионику и есеј Сопствена соба и данас инспиришу генерације читатеља и књижевника.
Њена смрт подсећа на дубину бола који је носила, али и на снагу уметности која је наџивела све патње.
БОНУС ВИДЕО:
