Да ли смо само путници у возу живота, где је свака станица унапред одређена? Или смо ми ти који држимо карту, бирајући где ћемо да се зауставимо, а где да наставимо даље?
Ово вечно питање – постоји ли судбина – прожима све људске културе, религије, филозофије и личне приче.
И док једни верују да је све „записано у звездама“, други тврде да је човек кројач сопствене судбине, одговоран за сваки свој избор.
Када живот изгледа као сценарио
Људи најчешће верују у судбину када се догоде неочекивани обрти који делују „премудро“ да би били случајни. Сусрет са особом која вам мења живот, спас у последњем тренутку, снови који се остварују, чудне коинциденције које вас воде на „право место у право време“ – све то буди утисак да неко (или нешто) оркестрира наш живот. Психолози то зову когнитивна потреба за смислом – човек тешко прихвата хаос и случајност. Када се нешто значајно догоди, наш ум жели да верује да се догодило са разлогом.
Судбина као утеха и смерница
Вера у судбину често помаже људима да се носе са губитком, неправдом или несрећом. Када кажемо: „Тако је морало бити“ или „Све се дешава са разлогом“, ми ублажавамо бол и прихватамо животне ситуације без отпора. Судбина постаје психолошки штит од немоћи. С друге стране, неки у судбини налазе позив да слушају интуицију, да се повежу са нечим вишим – било да је то Бог, свемир или дубља свест. За њих је судбина путоказ, не ланац.
Кројачи своје среће?
Ипак, многи савремени мислиоци, научници и филозофи тврде да судбина није фиксна, већ флексибилна. Човек има слободу избора, могућност да реагује, мења курс, учи из искуства и обликује своју причу. Позната изрека каже: „Судбина се не дешава. Она се гради.“ Они који не чекају „шта ће бити“, већ делују свесно, преузимају одговорност. За њих, судбина није намењена – она је освојена.
Случајности не постоје?
Јунг је говорио о синхроницитету – значајним поклапањима која немају узрочну везу, али имају дубоко лично значење. Када наиђете на књигу баш онда када вам треба, или вам странац каже управо оно што сте размишљали, појављује се осећај да „нешто веће од нас“ води игру.
Да ли је то судбина? Или само наша способност да препознамо смисао?
Можда је истина негде између
Можда није питање да ли постоји судбина, већ шта радимо с њом. Можда нам је задато место поласка и неки важни сусрети. Али све између – како ћемо волети, кога ћемо слушати, шта ћемо изабрати – то је наше платно. А човек је, ипак, биће које слика живот својим бојама.
