Glumica, pevačica i spisateljica Olivera Katarina je svojom pojavom i radom obeležila ceo jedan period umetnosti u SFRJ. Do samog kraja života je ostala ono što je oduvek i bila: diva, jedna jedina i neponovljiva.
Jedna od najcenjenijih jugoslovenskih i srpskih glumica i pevačica Olivera Katarina preminula je juče u 87. godini.
Bila je prava diva u najlepšem smislu te reči koja je obeležila 1960-te i 1970-te godine, talentom, umetnošću i lepotom.
Osim što je iza sebe ostavila brojne glumačke uloge (jedna od najupečatljivjih je svakako u filmu "Skupljači perja"), biće zauvek upamćena i po 72 uzastopna koncerta koja je održala u francuskoj Olimpiji, a kojima su prisustvovale vodeće francuske zvezde filma i muzike tog vremena.
Olivera Katarina je napisala i zbirku pesama "Beli badnjaci" i memoare "Aristokratko stopalo".
U nastavku vam predstavljamo neke od njenih najupečatljivijih citata, koji će osim njenog doprinosa umetnosti na ovim prostorima, zauvek živeti.
- I danas među nama ima ljudi izvišenog morala, koji se od jada i čemera ne vide. Ovi nouveaux rich (novi bogataši) su zapanjujuća vulgarna, ruralna karikatura svega što je aristokratsko, otmeno, gospodstveno, što nosi u sebi sjaj duhovnog i težnju za božanskim, ali oni o tome ništa ne znaju. U tuđem perju, ponašaju se kao ćurke među rajskim pticama
- LJubičica jeste mala, ali je lepa i miriše lepše od nekih ruža
- Čovek često nije svestan svoje snage i šta je sve u stanju da izdrži i preživi. Ali šta će, živi. Iako mu do života nije stalo. Živi kao biljka, kao stvar, ćuti i živi. Diše. Ubeđuje sebe da ipak vredi živeti i da će u sebi samom zaslužiti veće poštovanje ako se ne preda, ako pobedi ono nepobedivo u sebi. Ako se, uprkos svemu, opredeli za život i iz svoje tame nađe snage da otvori prozor i pogleda kako se sunce ponovo rađa, jer ono nikad ne prestaje da umire, samo se prikrade, sakrije sem kao da nas opominje da, uprkos svemu, ne smemo da izgubimo osećaj njegove jedinstvene, večne lepote, zbog koje ipak vredi živeti.
- Razvoj tehnologije čoveku nije olakšao život. Sve je to samo privid. Nesigurno, zastrašeno, obolelo biće - čovek, i pored visokih tehnoloških dostignuća sve je usamljeniji i tužniji na zemlji. Uvlači se u sebe, pun čežnje za toplinom koja se hladi i nestaje od uzaludnih nadanja.”
- Život nije uvek ono što želiš, ali je uvek ono što moraš da iznese
- Uvek sam smatrala da je ljudski život značajniji od dela. Čemu dela bez ljudi?
- Da nema glumaca svet bi bio mnogo tužniji. Glumci kite svojom maštom u koju kao kroz fino tkanje provlače zlatne dragocene niti svoga dara na radost ljudima. Ponekad se razigarju do te mere da njihova igra van scene počinje da liči na predstavu koju oni tu u bifeu spontano sviraju.
- Kad neko doživi uspeh, odmah se javi neka sumnja, oni što se mršte i trude da taj sjaj visokog dometa uprljaju i zatamne. Naš narod još nije naučio širokogrudo da se divi tuđim sposobnostima, talentu, uspehu i pobedi. Ako bismo prestali sa zlobom, zavišću i podmetanjem onima koji su sposobniji, to ne bi streslo zlatni prah sa naših oreola.
(Stil)
BONUS VIDEO:
