Legendarni Bekim Fehmiju napustio nas je pre 15 godina, a njegova smrt šokirala je region
Prošlo je 15 godina od trenutka kada je legendarni glumac odlučio da siđe sa ovozemaljske scene i sve okonča hicem u glavu. Živeo je kao samuraj i umro kao samuraj. Markantne pojave i prodornog pogleda, Bekim Fehmiu bio je div jugoslovenske kinematografije i fascinantna ličnost. Pesnik, mudrac, ratnik, a pre svega čovek. NJegov pepeo zaplovio je rekom koja je strujala njegovim venama i koja protiče kroz grad za koji je bio posebno vezan.
Tih poslednjih dana bio je isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu, rekla je njegova supruga, takođe zvezda našeg glumišta, Branka Petrić. Da je mogla da nasluti da će sebi oduzeti život, na sve moguće načine pokušala bi da ga spreči. Ali, nije znala... Bekim Fehmiu, velikan sedme umetnosti i prvi glumac iz Istočne Evrope koji je igrao u Holivudu tokom Hladnog rata, odlučio je da nas napusti dve nedelje posle svog 74. rođendana.
"Dan ranije igrala sam predstavu 'Tako je moralo biti', u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije...", pričala je kasnije glumica.
I nihova ljubavna priča bila je filmska. Mitska. Trajala je decenijama. Sve je počelo na Akademiji, gde su se sreli i zavoleli, a ljubav je krunisana u Rimu. Venčali su se dva puta. Prvi put je tad već trudna Branka stigla u "večni grad" bez rodnog lista, pa nisu mogli da ozvaniče brak. Ipak, odlučili su da proslave u krugu najbližih, a onda se ona sa potrebnim dokumentima vratila u Rim. Sin Uliks rodio se 1968, a posle nekoliko godina i mlađi Hedon.
Bekim Fehmiju svet je ugledao u Sarajevu, ali je detinjstvo i školovanje proveo u Prizrenu, gradu u kojem je odrastao i koji ima poseban značaj u njegovoj biografiji.
"Deo mog blistavog detinjstva je Prizren. Onaj strašni deo je rat, glad, nemaština. Sve se to detetu ureže u sećanje. Pamtim ga kao grad iz bajke. Sa Kalaje, tvrđave, kad bi se bacio pogled – Bistrica je grad delila na dva dela. Naša kuća bila je pored drvenog mosta. Reka se delila u dve manje, a na svakih pedesetak metara bile su vodenice zaklonjene vrbama", zapisao je samuraj jugoslovenske kinematografije u svojim memorima "Blistavo i strašno".
"Na rečicama smo pravili mostove, u vrbama kolibe. Noći Ramazana su u mojim sećanjima velike dečje svetkovine: moglo se cele noći provlačiti i zavlačiti u ta naša tajanstvena skloništa, a da te niko od odraslih ne traži i ne viče. Kroz svako dvorište tekao je potočić. Na jednoj strani cvetna bašta, na drugoj povrće. U sredini šedrvan... Nije ni čudo što je Korbizije 1936. među najlepše gradove sveta upisao Dubrovnik i Prizren. Dubrovnik je ostao, starog Prizrena nema. Potopljen je kameni most, minirano kamenje u reci..."
Poslednja želja Bekima Fehmijua
NJegova poslednja želja bila je da mu pepeo prospu u Bistricu, reku koja izvire na Mokroj Gori i uliva se u Beli Drim.
"Skupila sam svu snagu i hrabrost i kad je na ispraćaju utihnula 'Oda radosti', stala sam uz kovčeg i zapevala mu tu pesmu koju mi nikada nije dopustio da pevam sama, već smo to činili skupa. Ovaj put pridružili su mi se naši sinovi. Bila sam pod blagim sedativom, pa sam izdržala taj trenutak, ali su drugi plakali. Ako nas je Bekim slušao, bio je zadovoljan", pričala je njegova voljena Branka.
"No, to je bio oproštaj za javnost, a ja sam se od Bekima oprostila nekoliko dana nakon kremiranja, u rano jutro, u Prizrenu. Samo najuža porodica znala je da je želja mog supruga bila da mu se pepeo prospe u Bistricu."
"Uliks je zakoračio u tu brzu rečicu i prosipao pepeo za kojim sam nesvesno potrčala ne bih li ga zaustavila. Za dva dana to se pročulo u Prizrenu, pa su na most na kojem smo i mi stajali došli mnogi da se i oni oproste od njega. Jedna žena je otpevala takođe njemu dragu pesmu, a Bistrica je bila puna cveća koje su ljudi ubrali u svojim vrtovima".
(Blic Žena)
