Tito je jako voleo da priča viceve, a jedan mu je bio naročito drag, posebno nakon razlaza sa Sovjetima i Staljinom
U doba kada je politički vic mogao da te odvede na Goli otok ili barem u nepriliku s UDB-om, jedan se vic ipak prenosio šapatom – ali i smehom – čak u najvišim državnim krugovima.
On nije bio “dozvoljen”, ali je bio – tolerisan, pa čak i omiljen – jer ga je voleo lično Josip Broz Tito.
Tito je, uprkos strogoći svog režima, važio za čoveka sa osebujnim smislom za humor. Voleo je viceve – i da ih sluša i da ih priča. I to ne bilo kakve. Posebno su mu bili simpatični oni koji su ga prikazivali u satiričnom svetlu, pod uslovom da su duhoviti i izrečeni u dobrom društvu, daleko od ušiju partijskih sekretara i službenih stenografa.
Glumac Velimir Bata Živojinović, čest gost na Brionima, kasnije je pričao kako su se u neformalnim večerima uz vino, cigare i klavir vodili dugi razgovori o umetnosti, ali i o šalama – pa i o onima “zabranjenim”.
Tito i “drug Popov”
Među mnogim pričama koje je Tito voleo da ispriča svojim gostima, posebno se izdvajao jedan vic. Ispričao ga je navodno više puta, i to vrlo selektivno – ruskim delegacijama, naročito posle raskola sa Staljinom 1948. godine.
Vic glasi ovako:
Pričaju trojica logoraša u sibirskom gulagu.
Prvi kaže: “Završio sam ovde jer sam hvalio druga Popova.”
Drugi dodaje: “A ja jer sam ga kritikovao.”
Treći klimne glavom i kaže: “A ja sam drug Popov.”
Za mnoge tadašnje sovjetske zvanice, šala je bila previše osetljiva. Hruščov, kome je Tito navodno ispričao ovu anegdotu tokom jednog od njihovih susreta, ostao je ćutljiv. Nije se nasmejao – niti je komentarisao. No, Tito se osmehivao, potpuno svestan težine i simbolike ove šale.
Kada je vic bio sredstvo diplomatije
U vreme Hladnog rata, vicevi su često bili subverzivno oružje. U socijalističkim zemljama, ljudi su vicevima ventilirali nezadovoljstvo. Ali kada predsednik jedne od tih zemalja – kao što je bio Tito – koristi vic kao diplomatski alat, on postaje mnogo više od obične šale.
Za Tita je ovaj vic bio poruka: “Kod nas još uvek možeš da se nasmeješ – čak i kada si glavni.”
Bio je to njegov način da pokaže koliko se Jugoslavija, iako socijalistička, razlikuje od Sovjetskog Saveza – naročito u pristupu ličnoj slobodi i ironiji na račun vlasti.
Bata, Tito i šale "na ivici"
Velimir Bata Živojinović bio je svedok i saučesnik mnogih tih trenutaka. Kao jedan od Titovih omiljenih glumaca, često je dobijao zadatak da zabavlja goste – ne samo glumom, već i vicevima. Bilo je to vreme kada si, da bi opstao, morao imati osećaj za meru: reći dovoljno da budeš zabavan, ali ne previše da postaneš problem.
“Jednom sam ispričao taj vic pred gostima iz Moskve, kao što je Broz tražio,” prisećao se Bata, “i mogli ste bukvalno da čujete kako zamire osmeh na licima. Neki su se smeškali iz pristojnosti, ali jedan – pretpostavljam da je bio u partiji – gledao me je kao da sam mu opsovao majku.”
Tito se, navodno, smejao još glasnije posle toga.
Smeh kao lakmus papir slobode
U vreme kada se mnogi građani Jugoslavije nisu usuđivali ni da komentarišu državni vrh, Tito je ponekad sam razbijao led humorom. NJegov odabir viceva govorio je mnogo: znao je koliko moćan može biti trenutak kada se i vladar našali – naročito na račun nečije tuđe, totalitarnije moći.
Vic o drugu Popovu nije bio samo šala – bio je izjava. Jedna rečenica, tri logoraša i cela filozofija režima.
I upravo u tome je ležao Titov osećaj za politički teatar: da zna kada se smejati, pred kim, i kako pretvoriti čak i vic u instrument državničke veštine.
(Stil)
