U nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji.
Dužnost hrišćanima nalaže da se u molitvama sećaju svojih pokojnika, da se mole Bogu za pokoj njihovih duša, pale im sveće, drže parastose i pomene, podižu im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove drže u pristojnom i urednom stanju.
Na nekim grobljima po Srbiji se međutim podižu i skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti…
Reč je o ružnom običaju koji se ustalio.Nadgrobni spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, a činiti dobra dela za pokoj njihovih duša pomaganjem sirotinji, davanjem priloga crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.
Što se tiče stava crkve, u vezi sa opelom i sahranom pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva, piše Nportal.
Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.
Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.
Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.
Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje „dušnog brava“. To ne spada u crkvene i verske običaje.
Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
