Kada se dete rodi, često se govori o tome na koga liči, na koga ima oči, kosu, osmeh... Mnogo se ređe govori o tome od koga dete nasleđuje glas, iako svi jedva čekaju da mališani počnu da govore kako bi čuli njihove slatke, piskutave glasiće.
A šta sve utiče na formiranje glasa, da li samo genetika ili i drugi faktori?
Otorinolaringolog dr Svetlana Kim ističe da se glas često naziva "drugim licem osobe". Jedinstven je kao otisak prsta: po tembru (boji glasa), intonaciji i visini tona lako prepoznajemo svoje voljene, i to brzo, čak i kada ih ne vidimo.
Ali zašto su glasovi ćerki često gotovo kopija majčinih, a glas sina zvuči potpuno isto kao očev? Da li je to stvar gena ili rezultat nečeg drugog?
Naslednost utiče na glas, ali postoje neke specifičnosti.
- Glas je zvuk koji nastaje prolaskom vazduha kroz grkljan i delovanjem vibracije glasnih žica. Na njega utiču desetine anatomskih parametara koje nasleđujemo od roditelja:
- Struktura grkljana i dužina glasnih žica. Što su nabori duži i deblji, glas je niži. Ovo je u velikoj meri određeno genetikom.
- Rezonatorska kutija - zapremina i oblik rezonatora. Naš glas stiče svoj jedinstveni tembar, koji se ogleda u šupljinama lobanje, nazofarinksa, obliku vilice. Čak i zapremina grudnog koša utiče. Nasledna struktura kostiju lica i struktura nepca direktno utiču na boju glasa.
- Kapacitet pluća. Snaga i stabilnost glasa zavise od kapaciteta respiratornog sistema, koji je takođe nasledan. Dakle, nasleđujemo "muzički instrument", ali kako ga "sviramo" zavisi od drugih faktora, piše noviteroditeli.bg.
Zašto su glasovi u porodici slični
Vrlo lako se može desiti da neko preko telefona pomeša glas oca i sina, na primer, jer zvuče slično. Na delu su dva mehanizma: anatomski i bihevioralni.
Anatomska sličnost. Ovo je određeno činjenicom da srodnici imaju sličan skelet lica, zubni sistem i grkljan, a njihove fizičke sposobnosti za proizvodnju zvuka su takođe identične.
Žene u istoj porodici često imaju slične hormonske nivoe, što takođe utiče na elastičnost i visinu tona glasnih žica.
Deca imitiraju govor i intonaciju svojih roditelja kada uče da govore. Nesvesno usvajamo ne samo reči, već i obrasce izgovora, tempo govora, tipične pauze, pa čak i dijalekatske nijanse. Često ono što pogrešno smatramo genetikom je jednostavno bihevioralno "nasleđe". Ćerkin glas može da se pomeša sa majčinim ne samo zato što imaju slične glasne žice, već i zato što stavljaju sličan akcenat u rečenicama i koriste slične intonacione obrasce.
(Yumama)
