Fotografija Patrijarha Pavla u trolejbusu o kojoj se i danas priča: Nastala je pre 30 godina, a evo koja se priča krije iza nje

Svakodnevica, opšte mesto... Zato ni njegova fotografija iz gradskog prevoza tog leta nije delovala kao ekskluziva, kao nešto vanredno vredno u reporterskom smislu – bilo je normalno videti ga tamo.“ Ovako Dragan Milovanović Milo, urednik fotografije u "Novostima", započinje zanimljivu priču o susretu sa Patrijarhom Pavlom u trolejbusu i njegovom pogledu kojim mu je bez izgovorene reči objasnio šta da uradi.

"Kada se sada, 30 godina posle nastanka fotografije Patrijarha Pavla iz trolejbusa, pogleda na tu scenu, ona je s razlogom čudesna. Ne zbog same fotografije, nego zbog lika i dela onoga ko je na njoj. Ona je pravi primer njegove skromnosti i privrženosti narodu i veri, odlično opisuje njegovu veličinu.

Znate i sami za scenu kada je Patrijarh Pavle napustio luksuzni auto jednog beogradskog sveštenika uz reči: 'Neka vam je Bog na pomoći!' I to nakon što je saznao da su kola lična svojina tog popa.

Ili, kad je video u Patrijaršijskom dvoru parkirana luksuzna vozila i kada se začudio što su njihovi vlasnici vladike, uz pitanje koje ne traži odgovor: 'Šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti!?'

Jednostavno - to je bio on, svešteno lice u odeždi, zajedno sa svojim narodom u tramvaju. I po vrućini, i usred gužve, skromno kao i sav 'običan' svet.

Foto: D. Milovanović

Fotografija je nastala sunčanog 23. maja 1993. godine, a kolege su bile u fazonu 'bravo, super, ništa specijalno' iako je sutradan završila na naslovnici 'Novosti', jer sam u to vreme pravio i 'dramatičmnije' slike - iz rata. Patrijarha sam usnimio u pauzi između dva odlaska na ratište, a pre toga sam bio sa Arkanom u Benkovcu.

Tri srede, od 11 do 15 časova, jurio sam za Patrijarhom Pavlom, a sve se to isplatilo kada me je pogledao nakon što je video da ulazim u trolejbus sa fotoaparatom. Tri nedelje sam čekao i tri puta Bog pomaže!

Čuo sam na kolegijumu da svake srede ide na Crveni krst kod sestre na ručak i rekao sam sebi: 'Hajde da pokušam da ga fotografišem!'

Bila je blagost neka u njegovim očima, osećaj koji je brzo prošao. Znate već, kao kada hoćeš nekom nešto da 'ukradeš', ali taj neko uvidi da ti imaš jako dobru želju prema njemu. Očima mi je klimnuo u znaku odobrenja da ga slikam. Jer, ni meni nije trebala ekskluziva, u to vreme sam bio dokumentarista.

Slikao sam i odmah izašao na sledećoj stanici jer nisam hteo više da ga 'maltretiram'. Čovek je svetac, tada svetac koji hoda! To je dovoljno reći o njemu. U to sam se tokom karijere nekoliko puta uverio, na primer kada sam ga fotografisao 1999. godine dok je obilazio ranjenike."

N portal

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU