BOLJE MI JE DA IGRAM, DOK JOŠ IMAM SNAGE: Voja Brajović ISKRENO o životu i umetnosti

Prvak naših pozorišnih scena, dobitnik svih značajnih priznanja, ipak, "Joakima" (koji mu je uručen na Sretenje i 189. rođendan Knjaževsko srpskog teatra), po nečemu izdvaja:

- Imam još nagrada, ali ovo je priznanje za doprinos razvoju i očuvanju pozorišne umetnosti u Srbiji, a kada se zna da je Joakim Vujić, posle Dositeja, bio taj entuzijasta koji je osnovao nacionalni teatar da bi očuvao jezik i da bi pozorište podržalo kulturu svog naroda, onda je ova nagrada, zaista, i značajna i obavezujuća - kaže u razgovoru za naš list Voja Brajović. - Joakim je otac našeg teatra i to u ona teška vremena, kada se branio nacionalni opstanak i identitet srpskog naroda, a bilo je još doba Osmanskog carstva. U takvim okolnostima izmolio je knjaza da se pravi pozorište, koje se zato i zove Knjaževsko...

Poznati glumac često je, inače, igrao na sceni ove kuće - poslednji put gostujući sa predstavom "Voz" čiju potpisuje i režiju. Na pitanje da li je ikada bio u podeli neke kragujevačke predstave, odgovara:

- Nisam, a nisam ni imao kad. Uostalom, zašto bi me i zvali kad su uvek imali svoj, dobar ansambl. Znamo i koliko je važno da se ti ansambli u unutrašnjosti održe. Ja sam i veliki zagovornik festivala pošto u malim sredinama nije moguće igrati mnogo istih predstava. Za pet-šest izvođenja gradska publika je već odgledala određeni naslov, zato je dragoceno da dolaze druga pozorišta kako bi u kontinuitetu videli što više različitih predstava.

U godini u kojoj se obeležava devet decenija od rođenja jednog od najvećih savremenih reditelja Dejana Mijača (preminulog 2022), neminovno je prisetiti se njegove bogate pozorišne baštine, kako velikih klasičnih naslova, tako i savremenih pisaca koje je mag naše scene etablirao u teatru:

- Prošle su dve godine od Mijačevog odlaska, a toliko je sećanja... Koliko je god bio veliki rediteljski genije, bio je i filozof. Svestran u svakom smislu. Poslednja predstava koju je režirao je "Višnjik" u JDP, desetak godina pre smrti. Nije želeo više da radi, stavio je tačku. Umeo je da mi kaže: "Vidiš, ja sam, otprilike, režirao sto predstava, a mislim da je pet bilo dobrih". Odgovarao bih mu: "Ćuti, molim te, devedeset pet onih kojim ti nisi zadovoljan, bolje su od predstava kojim su drugi zadovoljni".

U svom bogatom pozorišnom opusu s Mijačevim potpisom, Brajović kaže da mu je teško da razdvaja "decu", ipak:

- Među njima je, svakako, Vasa Vučurović u "Mrešćenju šarana", "Lažni car Šćepan Mali", Terzit u "Troilu i Kresidi". Naravno, i Vićenco u "Meri za meru". Igrao sam u ta dva, možda najznačajnija Šekspirova komada koje je Mijač režirao. Radio sam i Acu Popovića, kao i "Radovana Trećeg" Dušana Kovačevića. Ne treba zaboraviti ni Steriju, mislim da mi je jedna od najdražih pozorišnih likova Žutilov u "Rodoljupcima". Sve u svemu, bilo je deset - dvanaest uloga u Mijačevim predstavama. Više to ne mogu ni sa kim podeliti...

Koliko god da je pozorište, po Brajovićem mišljenju, najznačajnija umetnost, toliko je i prolazna:

- Ono što se desilo, odigralo i skinulo sa repertoara, više ne postoji. Na filmu ostaje zabeleženo šta je radio jedan Tarkovski ili Orson Vels, Čarli Čaplin, Žika Pavlović, Saša Petrović... U teatru, nažalost, ne. Čak i ako postoji snimak, nikada ne može biti to. Dokument je koji nije tako veran. Pozorišna predstava, za mene kao glumca, uvek je bila najveći izazov: deliš isti trenutak sa kolegama i onima koji te gledaju. Takvo iskustvo i zadovoljstvo ne može se meriti ni sa čim drugim. Film je nešto drugo. Snimi se - nekad dobro, nekad odlično, nekad bez veze. Ne možeš ništa promeniti niti popraviti. Teatar je interakcija sa drugima, sa tekstom koji iznova igraš i tumačiš. I naravno, stalna razmena emocija sa publikom.

Uz velike uloge, Brajović se dva puta okušao na drugačijem pozorišnom zadatku. NJegov rediteljski prvenac bio je "Voz" Kormaka Makartija 2015, a prošle godine postavio je i "Kuću" (po tekstu glumca Nebojše Cileta Ilića), čije je premijerno izvođenje bilo u Zvezdara teatru:

- Ciletov izvenredan komad sam uspeo da uprizorim. U međuvremenu, postala je to veoma draga predstava koja se uveliko igra. Oba teksta pripremao sam dugo, najmanje godinu i po. Zato mi je bolje da, dok još imam snage, igram. Ako nešto novo naiđe, voleo bih da to bude na radost onih koji me gledaju.

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU