PRE MONAŠENJA ZVAO SE STOJAN: Život Svetog Vasilija Ostroškog

Kristina Lalić-Spirković

27. 04. 2024. 000000 18:30

Foto: O. Radošević/Vikipedija

Mnogi veruju da će, ako posete "večno počivalište" Vasilija Ostroškog, njihova, ili bolest nekog njima bližnjeg, nestati "kao rukom odnesena". 

U selu Mrkonjići u Hercegovini od oca Petra i majke Ane, 1610. godine rodio se dečak Stojan. Izuzetno bistar i marljiv, Stojan je odgajan u duhu pravoslavlja, a još od malih nogu pokazivao je veliku sklonost ka dobročinstvu i molitvi. 

Kako bi sina sačuvali od Turaka i janičara roditelji su ga poslali u manastir Zavalu, gde je njegov stric, jeromonah Serafim bio iguman, da "uči knjigu". Stojan je u manastiru obavljao sve redovne poslove i poslušenja, kao iskušenik, ali više od svega vreme je voleo da provodi u biblioteci. Čitao je stare knjige i spise, brzo je učio i bio predan molitvama. 

Stojanov stric Serafim brzo je uočio mladićevu naklonost prema monaškom životu, te ga je poslao u manastir Tvrdoš, u to vreme središte Trebinjske eparhije. 

Manastri Tvrdoš je pored veoma obrazovanih monaha imao bogatu biblioteku, a tu se nalazila i škola.  Prepisivačka delatnost u manastiru je bila izuzetno zastupljena. U takvoj jednoj atmosferi duboke duhovnosti, iskušenik Stojan primio je monaški postrig i dobio ime Vasilije. 

Nedugo zatim postaje đakon, a potom dobija i sveštenički čin. 

Kao pridvorni monah otišao je na Cetinje, gde ga je primio i zadržao mitropolit Mardarije. Vasilije je na Cetinju ostao nepunu godinu, napuštajući ga zbog stava mitropolita Mardarija prema uniji. 

Vraća se u Tvrdoš gde biva unapređen u arhimandrita. Ubrzo posle toga, Vasilije odlazi put Peći, patrijarhu Pajsiju, kome izlaže svoje viđenje crkvenih prilika u Hercegovini i Crnoj Gori. 

Dobivši od patrijarha blagoslov, putuje na Svetu goru, gde boravi godinu dana duhovno uzrastajući i snažeći kroz razgovore i savete svetogorskih monaha. 

Sa Svete gore Vasilije odlazi u Rusiju da se pokloni tamošnjim svetinjama.

Iz Rusije se vraća u Tvrdoš sa mnogobrojnim darovima, bogoslužbenim knjigama i predmetima koje je dobio od ruskih monaha, mitropolita, episkopa, ali i samog ruskog cara Mihaila Romanova. 

Po povratku iz Rusije postaje episkop, da bi na Preobraženje gospodnje, posvećen od patrijarha Pajsija, u Peći bio proglašen mitropolitom zahumskim. 

Posle stradanja mitropolita istočnohercegovačkog Pajsija, patrijarh srpski Gavrilo I, izdajući patrijaršijsku diplomu, postavlja mitropolita Vasilija na eparhiju koja se naziva: Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morače. 

Mitropolitsku dužnost obavaljao je savesno. Aktivno je obilazio i podučavao sveštenike i narod. 

Zbog neprestanog haranja i turskog pustošenja Sveti Vasilije napušta manastir Tvrdoš 1651. godine, a eparhiju premešta u manastir Svetog Dimitrija u selu Pope. To je bilo izuzetno teško vreme za pravoslalje. Katoličenje i islamizacija naroda bilo je sveprisutno. 

Sveti Vasilije imao je veliku i vrlo važnu ulogu za sve pravoslavce. U tim teški trenucima Sveti Vasilije pokazao je veliku brigu za svoj narod, ali i za pripadnike rimokatoličke vere, budući da je opasnost od Turaka bila prevelika i pretila podjednako svim hrišćanima.

Ipak, uz istinsko posvećenje i pastirsku brigu za ljude, mitropolit Vasilije težio je daljem podvizavanju i duhovnom uzrastanju. Neizrecivo su ga privlačile monaške kelije na Ostrogu, gde je, po svedočenju ostroških monaha, proveo petnaest godina. 

Tako je u Gornjem Ostrogu podigao crkvu posvećenu Vavedenju Presvete Đeve Bogorodice. Da bi zaštitio manastir od pohare kneza Raiča koji je "arčio manastirsku imovinu", mitropolit u pratnji diplomate i grofa Save Vladislavića putuje u Peć patrijarhu Maksimu da bi od njega zatražio pomoć i zaštitu. 

Osim zaštite manastira, on upozorava patrijarha Maksima na opasnost od pokatoličavanja hercegovačkog i primorskog življa u Primorju. 

Pred kraj svoga zemaljskog života, mitropolit Vasilije obnavlja kulu Svetoga Georgija u manastiru Hilandaru. 

Upokojio se 21. aprila 1671. godine u Gornjem manastiru Ostrog, gde je i sahranjen. 

Svetitelj Vasilije javio se tri puta starešini manastira Župe igumanu Rafailu. Doneta je odluka da se grob svetitelja otkopa, kada se dogodilo čudo. Telo svetitelja bilo je "celokupno i sveto". Tako su svetiteljeve mošti stavljene u kivot i položene u Malu crkvu. 

Seljene su više puta zbog opasnosti od Turaka, na Cetinje, zatim manastir Gornji Ostrog, gde su mu na poklonjenje, kao i dan-danas, dolazili vernici svih nacionalnosti i veroispovesti. 

Brojna su svedočanstva čudotvornih isceljenja onih koji su zadobili milost velikog svetitelja. 

Kult svetog Vasilija, inače, zaživeo je u srpskom narodu još za života ovog čuvenog čoveka.

I dan-danas u velikom broju vernici pohode manastir Ostrog, verujući u milost svoga svetitelja. 

Svetiteljevi podvizi i vrline, a naročito njegov trud za očuvanje i odbranu pravoslavlja, svrstali su ga u red naših najznamenitijih i, uz Svetog Savu, najvoljenijih srpskih svetitelja. 

Svedočanstvo svemu tome su, pored žive reke vernika koji dolaze na Ostrog da bi se poklonili njegovim moštima, i brojne crkve zadužbine širom Crne Gore, Hercegovine, Srbije, dok su dve crkve svetitelju podignute i u Americi. 

Lik svetog Vasilija sačuvan je i živopisan u različitim tehnikama. 

Freske i ikone svetoga Vasilija mogu se videti najpre u manastiru Ostrog, ali i manastiru Morača, u manastiru Dečani, Banja, kao i u manastirima i crkvama u Kotoru, Prijepolju, Risnu, Kumboru i mnogim drugim našim svetinjama. 

Srpska crkva proslavlja velikog svetitelja 12. maja.

(Srbija danas)

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU