OD PRINCEZE DO PROKLETE CARICE: Ko je zaista bila Aleksandra Fjodorovna?

Rođena u Nemačkoj, u jednoj od manje uticajnih kraljevskih grana, Alisa je odrasla u strogoj, ali obrazovanoj atmosferi, kao unuka britanske kraljice Viktorije. Od malena je bila povučena, osetljiva i duboko religiozna. NJena usamljenička priroda nije se uklapala u raskošne dvorove, ali je njena lepota i mističnost fascinirala mladog ruskog prestolonaslednika Nikolaja Aleksandroviča Romanova. LJubav između njih dvoje bila je prava romansa — jedna od retkih u aranžiranim dinastičkim brakovima. Ali kao što će se ispostaviti, to što je srce bilo umešano, ne znači da je bilo i mudro. Ruski dvor gledao je sa podozrenjem na Alisu — Nemicu, luteranku, povučenu i nespremnu za ulogu kakvu je carska Rusija zahtevala od svoje carice. Po dolasku u Rusiju, Alisa je prešla u pravoslavlje i uzela ime Aleksandra Fjodorovna. To nije bio samo čin verske i kulturne transformacije — bio je to i početak njene borbe da bude prihvaćena u zemlji koja ju je od početka odbijala. NJen uticaj na Nikolaja II, koji je već bio slab i neodlučan vladar, vremenom je postao predmet podsmeha i straha. Aleksandra nije bila politički vešta, ali je bila uporna, strastvena i uverena u sopstvene vizije — posebno kada je reč o duhovnosti i misticizmu.

U vreme kada je Rusija kipela od socijalnog nezadovoljstva i revolucionarnih ideja, ona se okretala unutrašnjem svetu, religioznom fanatizmu i — Grigoriju Rasputinu. Upravo je njen odnos sa tajanstvenim monaškim isceliteljem ubrzao sunovrat carske kuće.

Rasputin, koga je Aleksandra videla kao božanskog posrednika u isceljenju njenog bolesnog sina, carevića Alekseja, ušao je u srce i politiku carske porodice. NJegovo mešanje u državne poslove, kao i opšti nemoral koji je okruživao njegovo ime, stvorili su utisak da carem vladaju žene i mistici, a ne razum i državni interes. Javnost je Aleksandru sve više prezirala. Zvali su je „nemačkom vešticom“, optuživali je za izdaju tokom Prvog svetskog rata i za rasipanje u doba narodne bede. Umesto da ublaži sliku monarhije, ona je svojom hladnoćom, netaktičnošću i nepoverenjem prema narodu doprinela njenom urušavanju.

Kada je 1917. izbila Februarska revolucija, bilo je kasno za promene. Nikolaj II je abdicirao, a porodica Romanov bila je internirana. Godinu dana kasnije, Aleksandra Fjodorovna, zajedno sa mužem i decom, biće ubijena u Jekaterinburgu — ne samo kao simbol monarhije, već kao tragična posledica niza ličnih i političkih promašaja. Istorija će je pamtiti kao tragičnu figuru: ženu koja je ljubavlju pokušala da spase carstvo, ali je, oslanjajući se na fanatizam i pogrešne savetnike, pomogla da se ono sruši.

BONUS VIDEO