VATIKAN IH NE PRIZAJE: Sedevakantizam Mela Gibsona – "religija bez glave"
Foto: Profimedia
Iza kamere, Gibson je pripadnik verske grupe koja osporava legitimitet svih papa od 1960-ih do danas. Taj pravac, poznat pod misterioznim imenom sedevakantizam, tvrdi da je papski tron – prazan. I to već šezdeset godina.
Ko je zapravo Mel Gibson
Pre nego što uđemo u dubine ove crkvene alternative, zanimljivo je znati da Melovo puno ime glasi: Mel Columcille Gerard Gibson.
Ime “Columcille” potiče od svetog Kolumbkila – irskog monaha iz 6. veka, poznatog po vizijama i prepisivanju svetih spisa. Prilično prikladno za čoveka koji veruje da je Crkva – odlutala od istine.
Rođen u SAD, Gibson je kao dete emigrirao s porodicom u Australiju. NJegov otac, Hutton Gibson, bio je teoretičar zavera, tradicionalni katolik, i otvoreni sedevakantista. Mel je nasleđe te vere poneo sa sobom.
Šta znači „sedevakantizam“?
Reč potiče od latinskog izraza sede vacante, što znači „prazna stolica“ – konkretno, stolica Svetog Petra, mesto pape u Rimu.
• nijedan papa nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) nije pravi papa,
• jer su svi ti pape – od Ivana XXIII do Franje – odstupili od istinske katoličke vere uvođenjem “hereza” kao što su ekumenizam, međureligijski dijalog i liberalne reforme.
Prema njihovom učenju: jeretik ne može biti papa, pa je stoga pontifikat – faktički prazan.
U tom svetu, vera se čuva u podrumskim kapelama, starim latinskim misama i tišini ljudi koji veruju da je Rim – otpao.
Gibsonova Crkva bez kompromisa
Mel Gibson je otišao i korak dalje: sopstvenim novcem izgradio je crkvu “Holy Family Chapel” u Kaliforniji, gde se isključivo održava pretkoncilska misa na latinskom, bez ikakve veze s Vatikanom. To je mesto gde ne postoje oltari okrenuti narodu, nema gitarista, ni inkluzivne liturgije.
To je svet u kojem vera ne trpi demokratiju – jer istina se ne menja glasanjem.
Za Gibsona, Stradanje Hristovo nije bio samo film – već verski akt, pokušaj povratka svetoj jednostavnosti i krvavoj ozbiljnosti prvih vekova hrišćanstva. Za neke je to fanatizam. Za druge – svedočanstvo o vremenu kad su i umetnost i vera još znali da bole.
Kriza autoriteta – religija bez glave
Fenomen sedevakantizma može se tumačiti i dublje – kao arhetipski izraz epohe bez autoriteta.
Ako papa nije papa, ako Crkva izgubi svoj glas, ako tron ostane prazan – to nije više pitanje teologije, već ontologije civilizacije. Ko danas govori u ime istine? Ko je izvor? Ko još ima moć da kaže: “Ovo jeste – a ovo nije”?
Za sedevakantiste, svet je već ušao u duhovni raspad – jer forma postoji, ali suština je napustila zgradu.
Za kritičare, ovo je još jedan ekstremizam.
Ali možda je i pitanje koje vredi postaviti:
može li vera preživeti u svetu u kojem su svi u pravu, a niko nije u istini?
Mel Gibson kao metafora
Mel Gibson, sa svojim irskim srednjim imenom, beskompromisnom verom i unutrašnjim ratovima, postaje više od glumca. On je metafora savremenog čoveka koji ne veruje više nikome – osim svom tumačenju svetog.
On je sin epohe u kojoj su svi putevi relativni – osim njegovog.