ZAŠTO LJUDI SVOG PSA DOŽIVLJAVAJU KAO DETE: LJubav bez uslova, oblikovana kroz hiljade godina

Ako svog psa zovete „bebicom“, obraćate mu se umilnim tonom, kupujete mu igračke i razmišljate gde ćete s njim na letovanje – niste jedini.

Nauka danas ima sve više dokaza da veza koju neki ljudi osećaju prema svom psu nije puka sentimentalnost, već duboko ukorenjena biološka i evolutivna pojava. Tokom hiljada godina pripitomljavanja, psi su se ne samo prilagodili ljudima već su se, u određenom smislu, ugradili u naše emocionalne mehanizme. Zato mnogi pse doživljavaju ne samo kao ljubimce, već kao članove porodice, a ponekad – bukvalno kao sopstvenu decu. 

Mozak ne pravi razliku – ili bar ne uvek

Kada gledamo u lice svog psa, u mozgu se dešava nešto veoma slično kao kad gledamo ljudsku bebu. Aktiviraju se delovi mozga zaduženi za emocije, bliskost, prepoznavanje lica, kao i za hormon oksitocin – isti onaj koji se pojačano luči kod roditelja kada vide svoju novorođenu bebu.

Upravo taj hemijski koktel u telu čini da osećamo potrebu da se brinemo o svom ljubimcu, da ga čuvamo, negujemo i volimo bezuslovno. Neuronauka je tu vezu i direktno dokazala. U jednoj studiji, ženama koje imaju i dete i psa prikazivane su fotografije oba. NJihov mozak je intenzivno reagovao i na jedno i na drugo – gotovo istim obrascem. Razlike su postojale, ali su bile iznenađujuće suptilne. 

Psi kao krznene bebe

Savremeni psi, bez obzira na rasu, imaju niz karakteristika koje podsećaju na ljudsku decu: velike oči, okrugle glave, izražajna lica, potrebu za pažnjom i dodirom. Utvrđeno je da su tokom hiljada godina selekcije ljudi nesvesno birali pse koji izazivaju zaštitničke reakcije – one koji nas gledaju pravo u oči, koji prave tužne ili radosne izraze lica, i koji se ponašaju slično kao deca: jure, igraju se, traže utehu.

Slučajnost?

Ne baš. Današnji psi imaju čak i poseban mišić koji im omogućava da podižu unutrašnje obrve – praveći izraz lica sličan „detinjastoj tuzi“, na koji ljudski mozak posebno snažno reaguje. Nauka veruje da je ovaj izraz evolutivna adaptacija, nastala da bi izazvala simpatiju i povećala šanse za negu i opstanak.

Briga kao emocionalni ciklus

Kada brinemo o nekome – našem detetu, partneru, pa i psu – naš organizam dobija nagradu. Isto važi i obrnuto: kada nas pas pogleda, kada nas prati, kada traži zagrljaj ili se radosno umiljava – luči se oksitocin i kod njega. To pokreće emocionalni ciklus povezanosti. Zato ne iznenađuje što mnogi osećaju tu vezu kao intenzivnu i ličnu, čak i ako je reč o životinji. 

Kada pas postaje nečije dete

Iako je većini ljudi jasno da pas nije čovek, odnos prema njemu često poprima roditeljske obrise. Naročito u urbanim sredinama, gde ljudi kasnije stupaju u brak ili ne planiraju decu, psi često zauzimaju emocionalno mesto koje je u klasičnoj strukturi porodice rezervisano za dete. Ta veza nije manje stvarna – samo je drugačije ispoljena.

Mnogi psi danas imaju svoju garderobu, „spavaću sobu“, rođendanske torte, a vlasnici ih vode na letovanja, u šoping centre, pa čak i na fotosesije. To nije samo trend – to je izraz duboke emocionalne uloge koju psi imaju u životima svojih ljudi.