"S OVIM ĆETE DETETOM IMATI VELIKIH PROBLEMA" Vedrana Rudan otvoreno o onome o čemu mnogi ćute

Ovaj put njena kolumna je melem za dušu majki prvačića:

 -Ovih su se dana horde prvačića uputile prema mučilištima. Sve je to iza mene, ali ipak me vratilo u prošlost. Moj sin je pre prvog ulaska u školu morao otići na lekarski pregled. Nad*kana doktorica rekla mu je da se svuče. Jadničak se go tresao poput šipke i gledao me ispod oka.

“Krenut ćeš u školu. Raduješ se školi?” Ćutao je. “Zašto ćuti?” “Ne znam.” “Smiri se, ajmo na posao.” Veštica je ispod stola izvukla štapinu i uperila je na ogromno slovo A.

“Koje je ovo slovo?” Moj sin, koji je naučio čitati kad su mu bile dve godine, ćutao je kao zaliven. Promeškoljila sam se na stolici. “MAMA, nema šaptanja!” Štap je uperila prema slovu B. Siroče je ćutalo.

Bili smo u ordinaciji kroz koju su stalno prolazile sestre, ulazile su u dečiju ambulantu. Pred očima nam se ukazala kućica. Štap je šetala po krovu. “Što je ovo?” Ćutao je. Pa smo ugledali neboder. Moga sina je i neboder ostavio bez reči. “Reci mi razliku između kućice i nebodera…”

U tom je trenutku u prostoriju ušla medicinska sestra, u ruci je držala ogromnu injekciju za ispiranje ušiju. Budući prvačić urliknuo je poput lava kome neko gura užarenu cev u zadnjicu. Skočio je na mene, zagrlio me i preklinjao: "Ne, mama, ne, mama, neeee…"

Dok sam na njega navlačila odeću i smirivala ga, doktorka je tresnula pečat na komad papira, uvalila papir u plavu kuvertu i uručila mi pismo. “Ovo dajte njegovoj učiteljici.”

Prošlo je šest meseci, učiteljica me pozvala na razgovor. “Čujte, promatrala sam Slavena, jako je visok, mislim da može normalno pratiti nastavu iako ponekad deluje odsutno, stavit ću ga u zadnji red da ne smeta drugoj deci”. “Zašto je u prvom redu?” “Nije vam doktorka rekla?” “Ne.” “Napisala je da nije sposoban da prati nastavu i da mu treba posebna pažnja.”

Jadno moje dete. U međuvremenu je završio dva fakulteta, jedan u Beču drugi negde u Americi, sve sam njegove diplome i uspehe zaboravila, ali vešticu u belom neću nikad.

Kad sam sa ćerkom otišla po potvrdu da je normalna, bila sam spremna. Objasnila sam joj da je štapom niko neće izmlatiti, doktorka će je pitati koje je koje slovo, neće dobiti injekciju i mora naučiti razliku između kućice i nebodera. Krenule smo na klanje.

U istoj ambulanti sedela je druga doktorka. Moja ćerka je veselo mahala rukama i nogama. “Pitajte me, pitajte me…” “Dobro, dobro, smiri se, ajde, reci mi, šta nosi koka?” “Perje”, vrisnula je oduševljeno i pobedonosno me pogledala.

Doktorka nije bila zadovoljna. “Nosi perje, nosi perje”, vrištala je moja kćerka. “Smiri se malo i razmisli, što nosi koka?” “Perje, perje, PEEEERJEEEEE…“ Doktorka me bespomoćno pogledala. “Koka ima guzu”, objašnjavala je svojoj žrtvi, šta pokaki koka?” “Govance”, vrisnula je moja ćerka, “iz guze joj izađe govance…”

“Dobro”, žena je izgubila živce, a “jaje, ko nosi jaje?” “Koka snese jaje”, žrtva je postala lovac, “snese jaje, nosi perje, snese jaje, nosi perje, snese…” Doktorka je besno lupila pečat na komad papira pa ga ubacila u plavu kuvertu. “S ovim ćete detetom imati velikih problema.”

(Kurir)