BILA JE NAJRUŽNIJI SEKS SIMBOL IKAD, NJENA SMRT I DANAS TERA SUZE NA OČI: Žena anđeoskog glasa živela je ludo, pa je tako i skončala

Teksaška pevačica Dženis Džoplin predstavljala je jedan od simbola ženskog roka, i uprkos tome što nije imala telo top-modela, bila je čak i seks simbol. NJena divlja senzualnost učinila je da postane ženski alter ego onog što su tih godina predstavljali Džim Morison ili Mik Džeger. To je potvrđivao članak objavljen u The Village Voiceu: “Iako se ne može reći da je lepa u klasičnom smislu, može se ipak tvrditi da je Dženis jedan seks simbol u ružnom pakovanju.” Dženis se sama, bez ičije pomoći, uspela podići do vrha rok muzike u vreme kada su njom skoro isključivo vladali muškarci. Bila je prva u mnogo čemu, u načinu pevanja i načinu oblačenja, a što je možda najvažnije, bila je među prvim koji su aktivno afirmisali crnačke korene rok muzike.

Sa njenih fotografija iz ranog detinjstva osmehuje nam se vesela plavokosa devojčica, negovana i dobro obučena, na neki način oslikavajući sitnoburžujsku četvrt u Port Arturu, industrijskom gradiću u Teksasu, gde se Dženis rodila 19. januara 1943. godine. Majka je bila domaćica, a otac radnik u rafineriji. Međutim, prvi znakovi adolescencije su njen izgled drastično promenili, imala je zabrinuto lice ružnog pačeta posuto aknama, uz nekoliko kilograma viška, i predstavljala tip devojčurka sa kojim 98% dečaka nikada ne bi izašlo.

Pitanje: šta da uradiš kada imaš 15-16 godina a u školi i svi te izbegavaju? Školu ne možeš da promeniš jer je jedina u gradu! Šta da uradiš kada ti se učini da se zemaljska kugla i bez tebe jednako okreće? Odgovor je jednostavan: poslaćeš sve dođavola! Upravo to se desilo 1960. kada je 17-godišnja Dženis napustila Port Artur i mogućnost da u životu postane samo nečija žena i majka. Odlučila je da ostvari svoj san i postane pevačica. Usledile su, naizmenično, godine lutanja i ponovnog vraćanja u rodni grad. Uspešno je završila školu i upisala fakultet, ali su zov ulice i večito nezadovoljstvo bili jači od dobrih namera i naterali je da ponovo sve napusti kako bi svirala u mračnim provincijskim klubovima. Upravo je tih godina upoznala gitaristu i budućeg člana grupe Džeferson Erplejn Jormu Kaukonena, s kojim je nastupala svirajući najviše folk i kantri.

Početkom 1962. prvi put je ušla u studio i to da bi snimila reklamni džingl za jednu banku, na melodiju This land is your land, Vudija Gitrija. Iste godine Dženis počinje da putuje od jedne do druge hipi komune, koje su nastajale u San Francisku i Los Anđelesu. Neke pesme iz ovog perioda su objavljene na albumu Janis: Early Performances iz 1975. Godine 1963. Dženis po prvi put odlazi u San Francisko i tamo se susreće sa svetom bita i uličnom filozofijom. Možda je upravo to ono što je tražila – “idealan svet” u kojem nije važno kako izgledate, te pripadanje grupi ljudi kojima je izuzetno važno da imate nešto da kažete i da to kažete glasnije od drugih. U tom svetu savršenih ideja, Dženis upoznaje i alkohol i drogu koji postaju uobičajen deo njenog života. Duboko povređena nakon jednog propalog bračnog obećanja, Dženis se 1966. vraća svom pribežištu, Port Arturu te nastoji da živi onako kako bi trebale sve dobre teksaške devojke. Tokom ovog perioda izgledala je užasno strogo, uvek u tamnoj odeći, imala je dugu kosu i čvrst pogled bez ijedne pobunjeničke iskre. Poslušna kao jagnje, Dženis je našla posao i slobodno vreme provodila čitajući i vezući, na veliku radost roditelja koji su smatrali kako se njihova prvorođena ćerka “konačno opametila”. Idila je, međutim, kratko trajala. Stari prijatelj iz vremena kada je svirala po klubovima u Ostinu, Čet Helms, nudi joj mesto vokala u novom bendu iz San Franciska čiji je on menadžer.

I došao je taj trenutak. Skinula je duge suknje i bacila pribor za vezenje, te sa Četom krenula prema Kaliforniji da bi je nakon jedne kratke probe angažovao Big Brother and The Holding Co, bend koji je svirao bluz sa primesama roka i psihodelije. Eksplozivna mešavina njenog promuklog bluz glasa i novog zvuka Big Brothera postigla je odmah veliki uspeh, te je grupa potpisala svoj prvi diskografski ugovor za Mainstream Records. Tako je 1967. izašao njihov prvi album, još uvek nezreo i u nemogućnosti da grupu predstavi na pravi način. No, uprkos neuspehu, bend se ne predaje te potpisuje ugovor sa diskografskom kućom Columbia Records, zahvaljujući impresivnom nastupu na sceni Monterey Pop International Festivala, u leto iste godine, kada se publika naprosto “skamenila” nakon Dženisine dirljive izvedbe pesme Ball and Chain. U februaru 1968. održali su koncert za pamćenje u Anderson Teatru u NJujorku, a u septembru se pojavljuje njihov album Cheap Thrills, čiji omot je uradio andergraund animator Robert Kramb, i koji je jedan od najboljih uradaka esid roka. Big Brother je mnogo bolje zvučao i grupa je, barem je tako izgledalo, konačno pronašla vlastitu ravnotežu. Album je najavljivao izvanredan komercijalni uspeh, međutim, stalno konzumiranje alkohola i droge nekih njenih članova te neprestani stres na koncertima dovode do njihovog raspada.

Na fotografijama iz ovog perioda koji je provela sa Big Brotherom, Dženis je uvek nasmejana i puna energije, obučena u prilično neobičnu, čudnu odeću živih boja, i u njenom pogledu prepoznajemo mladu, znatiželjnu ženu koja jednostavno žudi za životom. Na sceni je Dženis potpuno drugačija, može da se oseti i prepozna njena prava priroda, njen neizmerni senzibilitet: uvek poluzatvorenih očiju dok jedna ruka grčevito steže stalak mikrofona, a usne naprosto zalijepljene za njegov vrh da se nijedna nota ne bi izgubila.

Iako je prestala biti član Big Brothera, Dženis je zadržala ugovor sa Kolumbijom i odlučila da uradi po svom. Ujedinila je muzičare različitog senzibiliteta: gitaristu Sema Endrjua, klavijaturistu Bila Kinga, basistu Breda Kembela, bubnjara Rona Markovica, saksofonistu Terija Klementsa i trubača Markusa Dabldeja, te formirala bend koji se različito nazivao: Kozmic Blues Band, The Janis Revue i The Main Squeeze. Sa njima je 1969. godine izdala album I got Dem Ol’ Kozmic Blues Again Mama, koji je podelio njenu publiku na dva tabora. Američka publika ga je ocenila kao previše orijentisanog na bluz, što je u bilo u suprotnosti sa tadašnjim razvojem muzičke scene u SAD-u. Evropska publika je, međutim, ovu 26-godišnju devojku proglasila “belom kraljicom bluza”.

Uprkos ovakvim potpuno suprotnim reakcijama američke i evropske publike, izvesno je da su pesme kao Maybe, Litlle Girl Blue i Kozmic Blues zapamćene kao najbolje izvedbe ove scenske pantere. Sem Endrju, gitarista i vođa bendova Big Brother and the Holding Company i The Kozmic Blues Band, dva najpoznatija koja su pratila Dženis, rekao je: “Odrasla je na jugu i bila neprestano suočena sa problemima međurasnih odnosa, koji su 60-ih tek bili načeti. Kada sam je upoznao, zvučala je kao crnačka pevačica Besi Smit. U američkom kulturnom prostoru, Dženis je predstavljala korak napred u shvatanju crnaca od strane belaca.” Nažalost, i ova je grupa dožijela isti kraj kao i prethodna, i zbog istog razloga – alkohola i heroina.

Ali, Dženis se ne predaje, prestaje sa konzumiranjem droge i formira, ko zna koji po redu bend, Full Tilt Boogie Band, ovog puta bez Endrjua, koji se vratio starim prijateljima da bi ponovo pokušao sa Big Brotherom. Dženis je bila puna entuzijazma, sigurna da je ovoga puta konačno pronašla svoj pravi životni put. Sa mnogo žara i puna energije, marljivo započinje realizaciju svog trećeg albuma pod imenom Pearl (Biser – nadimak kojim su je zvali prijatelji). Ali, tenzije su prevelike, a ona preslaba da bi odolela izazovu heroina, te ponovo upada u istu zamku. Pearl se pojavio 1971. godine i doživeo fantastičan uspeh, naročito pesme Cry Baby, Get It While You Can i Me and Bobby McGee (obrada pesme Krisa Kristofersona), te Mercedes Benz, koju je sama napisala. Zrelost njenog glasa iznenadila je slušaoce punoćom i sposobnošću da se prilagodi svakom mogućem tipu zvuka, bend je zvučao fantastično i postigao zadivljujuću profesionalnost…

Dženis, nažalost, nije mogla da uživa u ovom trijumfu. NJeno beživotno telo pronađeno je u sobi holivudskog Landmark Motor Hotela 4. oktobra 1970. Ležala je u lokvi krvi, nosa smrskanog pri udaru o komodu. Umrla je sama, uprkos uspehu i želji da pruži sve od sebe, uprkos ljubavi koju je poklanjala ljudima koji su je okruživali. Nakon jednog od svojih koncerata, izjavila je: “Osećam se kao da sam vodila ljubav sa hiljadama osoba, a sada znam da se moram sama vratiti kući.”

Monstrum, heroin, odneo je još jednu pobedu. Kremirana je, a njen pepeo je rasut duž obale Marin Kauntija. Imala je 27 godina. Nekoliko nedelja pre smrti nabavila je nadgrobnu ploču Besi Smit, pevačice koju je obožavala i koja joj je bila uzor i inspiracija. Sudbina je htela da i njena zadnja pesma otkrije jedno zlokobno proročanstvo: “Buried alive in the blues”.

(Gracija/Magzin Novosti)

BONUS VIDEO: