SA 7 GODINA JE PREDVIDELA SVOJU SMRT: Tragična životna priča pesnikinje koja je čula stihove pre nego što je naučila da piše

U Sovjetskom Savezu osamdesetih, ime Nike Turbine izgovaralo se s divljenjem i nevericom. Govorili su da je ona dete genije, pesnikinja koja je stihove čula pre nego što je naučila da piše. NJena poezija osvajala je publiku i izazivala suze, ali iza tog čuda od deteta krila se priča o usamljenosti i prerano izgorelom daru.

Početak: dete umetničkog nasleđa

Nika je rođena 17. decembra 1974. u Jalti, u porodici umetnika. Majka Maja bila je slikarka, deda Anatolij pisac, a baka LJudmila oličenje starog ruskog intelektualnog duha. Od ranog detinjstva Nika je bolovala od astme i imala problema sa snom. Noću bi stajala pored prozora i, kako je kasnije govorila, slušala "Zvuk" – unutrašnji glas koji joj je diktirao stihove.

Pošto tada nije znala da piše, budila bi baku ili dedu da zabeleže njene reči. Ubrzo su se u kući nagomilale sveske pune pesama – zrelih, dubokih i neobično ozbiljnih za dete od svega pet godina.

"Rukopis" koji je zaprepastio Sovjetski Savez

Nika je postala poznata vrlo rano. NJene pesme su prvo objavljene u novinama, a sa samo devet godina izašla je njena prva zbirka simboličnog naslova "Rukopis". Ubrzo nakon toga, čitava zemlja počela je da priča o njoj.

Pravi trenutak slave došao je 6. marta 1983. godine u Moskvi, kada ju je upoznao veliki pesnik Jevgenij Jevtušenko. Nastupali su zajedno, a publika je padala u trans dok je devojčica sa "šerpica" frizurom i mladežom iznad usne recitovala svoje stihove. Jevtušenko ju je nazivao "najvećim čudom", a svaka njena reč odzvanjala je kao proročanstvo.

Slava je uskoro prešla granice Sovjetskog Saveza. Nika je gostovala u Italiji i SAD, a zbog neprekidnih putovanja napustila je školu – nije bilo vremena za detinjstvo.

Uspon i slom

Sa samo 12 godina, 1986. godine, dobila je prestižnu nagradu "Zlatni lav" na festivalu u Veneciji – priznanje koje je pre nje primila samo Ana Ahmatova. Bio je to vrhunac njene slave, ali i početak kraja. Ubrzo posle toga, Jevtušenko se iznenada udaljio od Nike. Javnost nikada nije saznala razloge, a njen prijatelj, pesnik Albert Burjakin, kasnije je rekao:

- To je bio njen protest. Protest trinaestogodišnjeg deteta, ali megaprotest.

Mediji su ubrzo izgubili interesovanje, a devojčica koja je nekad očaravala mase postala je samo vest iz prošlosti. Sovjetsko društvo je tada ulazilo u perestrojku, a narod su više zanimale prazne radnje nego poezija. Kod kuće, Nika je ponovo bila sama. Majka se preudala i dobila drugo dete, a sva pažnja se preusmerila na novog člana porodice. Sa trinaest godina, Nika je odlučila da ode od kuće.

Između ljubavi i bekstva

Naredne godine njen život postaje maglovit. Kada se ponovo pojavila u javnosti, imala je 16 i bila udata za 76-godišnjeg švajcarskog psihologa Đovanija Mastropola. Brak je trajao kratko – manje od dve godine. Nakon razvoda, vratila se u Rusiju, emocionalno slomljena.

Počela je da pije, kako je sama govorila, "onako kako je ranije pisala". Upisala je Moskovski institut kulture, ali bez prijemnog ispita, jer je zbog disleksije i brzine misli jedva uspevala da napiše ono što misli. Ipak, ni tamo se nije dugo zadržala – napustila je studije i otišla u Jaltu kod dečka, gde je počelo najteže razdoblje njenog života.

Pad i preživljavanje

Godine 1997. doživela je strašnu nesreću – pala je sa petog sprata tokom pijane rasprave. Zadobila je teške povrede: slomila kičmu, ruke i karlicu. Nakon dvanaest operacija i dugog oporavka, pomoć joj je pružila prijateljica, glumica Aljona Galič, koja je organizovala prikupljanje novca i smeštaj u kliniku za umetnike.

Ali, plan je propao kada je majka došla i na silu je prebacila u običnu psihijatrijsku bolnicu na Krimu. Nika je odatle izašla iscrpljena, slomljena i bez volje za život.

Poslednji dan

U njen život tada je ušao glumac Aleksandar Mironov, poznat po sklonosti ka alkoholu. Dana 11. maja 2002. godine, posetili su zajedničku prijateljicu Inu. U jednom trenutku, Nika je ostala sama, sela na prozor – kao što je to činila još od detinjstva – i pala.

Niko nikada nije mogao sa sigurnošću reći da li je to bio slučaj ili sudbina. Zvanično, rečeno je da je reč o nesreći. Imala je samo 27 godina.

"Krik – kao da se prekida ljudski život"

Još kao dete, napisala je stihove: "Kiša. Noć. Razbijen prozor. I komadići stakla ostaju u vazduhu, Kao lišće koje vetar nije poneo. Krik – kao da se prekida ljudski život."

Ti stihovi danas zvuče kao mravo proročanstvo. NJena baka je kasnije rekla: - Nika je predosetila svoju smrt. Rekla mi je: "Umreću sa 27. Mada ću do tada umreti desetine puta."

Na njenoj sahrani nije bilo kamera, cvetnih venaca ni zvaničnih govora. Samo tišina – i Aljona Galič, jedina prijateljica koja je došla da se oprosti od devojčice koja je govorila u stihovima.

Nasleđe jedne izgubljene duše

Nika Turbina ostavila je iza sebe samo jednu knjigu, nekoliko stotina pesama i sećanje na glas koji je govorio istinu pre nego što je znao reči. NJena poezija i dalje odzvanja – sirova, bolna i beskrajno iskrena, baš kao i njen život.

(Kurir)

BONUS VIDEO: