4 ZNAKA DA JE DETE POSTALO RAZMAŽENO: Evo kako to da promenite

Svi želimo da odgajamo decu koja su ljubazna, empatična i samostalna, a koja će jednog dana izrasti u zadovoljne odrasle ljude koji pozitivno doprinose svetu. U teoriji, deluje jednostavno. Znamo šta bi trebalo da radimo, ali svakodnevni život često ume da bude mnogo komplikovaniji.

Znamo da bi deci trebalo dozvoliti da im bude dosadno, kako bi razvijala maštu i kako zabava ne bi uvek morala da podrazumeva ekran. Ali kada imamo posao koji čeka, mnogo je lakše uključiti televizor nego ulaziti u raspravu.

Znamo i da bi dete trebalo samo da uzme užinu ili čašu vode, ali je mnogo brže da to uradimo umesto njega. Svesni smo i da su kućne obaveze i pomaganje u pripremanju obroka važne veštine za budućnost, ali posle dugog dana ponekad samo želimo da sve brzo završimo sami i konačno imamo malo mira.

Zato nije neobično što roditelji ponekad nesvesno urade stvari koje mogu doprineti tome da dete postane previše zahtevno ili očekuje da mu drugi stalno ugađaju.

4 znaka da možda odgajate dete koje očekuje da mu se sve podredi

Kejti Gudvin, stručnjakinja za roditeljstvo i edukatorka sa master diplomom iz razvoja deteta, izdvojila je četiri ponašanja roditelja koja mogu doprineti razvoju osećaja privilegovanosti odnosno razmaženosti kod dece.

Kako objašnjava, dete ne postaje razmaženo zato što mu roditelji "daju previše". Problem može nastati zbog četiri konkretne stvari koje brižni roditelji rade, često potpuno nesvesno.

1. Radite umesto deteta ono što ono već može samo

U zavisnosti od uzrasta, dete može samostalno da uradi mnogo toga – da pripremi jednostavan doručak, veže pertle, obuče jaknu ili zakopča rajsferšlus.

Ipak, roditelji često uskaču jer je tako brže i jednostavnije. Problem je što dete na taj način može da nauči da ne mora da koristi svoje sposobnosti kako bi zadovoljilo sopstvene potrebe – neko drugi će to uraditi umesto njega.

Kako to promeniti? Dozvolite detetu da stvari radi samo, čak i kada mu je za početak potrebno više vremena. Sporije ne znači lošije – upravo kroz pokušaje dete razvija samostalnost i osećaj kompetentnosti.

2. Pokušavate da ispravite svaku njegovu grešku

Kada je dete tužno ili frustrirano zato što je pogrešilo, sasvim je prirodno da poželimo da mu pomognemo. Ipak, nije svaku grešku potrebno "popraviti", naročito kada dete treba da nauči da njegovi postupci imaju posledice.

Prema Gudvinovoj, zadatak roditelja nije da "ublaži reakciju sveta" na detetovo ponašanje, već da bude uz njega dok ono dobija realnu povratnu informaciju.

Drugim rečima, možemo da budemo podrška bez uklanjanja svake neprijatnosti koju dete doživi.

3. Svaku njegovu emociju doživljavate kao hitan slučaj

Kada je dete tužno, uplašeno, ljuto ili uznemireno, roditelju nije lako da ga gleda takvog. Međutim, i neprijatne emocije su normalan deo odrastanja i deca moraju postepeno da nauče kako da ih prepoznaju i regulišu.

Ako svaki put kada je dete neraspoloženo ostavljamo sve što radimo, potpuno mu se posvetimo, pokušavamo da rešimo problem i pritom postajemo veoma zabrinuti, dete može da stekne utisak da je njegovo trenutno raspoloženje najvažnija stvar u porodici.

To ne znači da treba ignorisati njegove emocije. Naprotiv – važno je pokazati razumevanje, saslušati dete i biti tu za njega. Ali ne moramo svaki put da napustimo sve ostalo što radimo.

4. Dajete mu da bira ono što zapravo nije njegova odluka

Samostalnost je važna i deci treba omogućiti da donose odluke koje su primerene njihovom uzrastu. Ali to ne znači da dete treba da odlučuje o svemu.

Ako mu dozvoljavamo da ima poslednju reč u svakoj porodičnoj odluci, može naučiti da njegove želje uvek moraju da utiču na odluke odraslih.

Zato je korisno ponuditi izbor samo tamo gde dete zaista ima pravo izbora. Na primer: "Hoćeš li plavu ili crvenu majicu?" jeste odluka koju može da donese samo. "Da li ćemo danas kod lekara?" nije.

Razmaženost se ne stvara preko noći

Gudvinova ističe da se osećaj privilegovanosti kod deteta može razvijati kroz "hiljade malih trenutaka" – kada umesto njega radimo ono što može samo, kada ga štitimo od svake posledice, kada se cela porodica prilagođava njegovom raspoloženju ili kada njegovo mišljenje postane deo svake odluke odraslih.

Dobra vest je da prepoznavanje ovih obrazaca ne znači da ste kao roditelj pogrešili. Ne postoji savršen roditelj, a navike mogu da se menjaju.

Ponekad je dovoljno da zastanemo i zapitamo se: Da li ovo radim zato što je mom detetu zaista potrebna pomoć ili zato što je meni trenutno lakše da to uradim umesto njega?

(Yumama)