PRAVIO SKANDALE, JEDNOM JE PIO I ZMIJSKU KRV SA VISKIJEM: Otac Vudija Harlesona je bio plaćeni ubica, jednu istu ženu voli preko 4 decenije

Njegova karijera počela je na televiziji, velikom popularnošću koju mu je doneo „Kafić Uzdravlje“, a potom se proširila na filmove kao što su „Narod protiv Lerija Flinta“, „Rođene ubice“, „Tanka crvena linija“, „Nema zemlje za starce“ i brojna druga ostvarenja.

Harelson je nedavno stigao u Sarajevo, gde je u okviru 32. Sarajevo film festivala održao masterklas, a potom primio Počasno Srce Sarajeva, priznanje za doprinos filmskoj umetnosti. Njegov dolazak bio je posebno zanimljiv i zbog toga što se glumac u Sarajevo vratio tri decenije nakon što je njegov film „Dobro došli u Sarajevo“ prikazan na festivalu. Ovog puta, publika je imala priliku da ga ponovo vidi na velikom platnu, i to u projekciji tog filma na 35-milimetarskoj traci, baš kao svojevremeno.

Sam Harelson nije skrivao koliko mu priznanje znači.

„Ovo je mnogo više od onoga što sam očekivao. Ovo Srce Sarajeva znači mi više od bilo koje druge nagrade koju sam dobio. Zaista ste dirnuli moje srce svojim srcem“, rekao je glumac.

Iza tog svečanog trenutka, međutim, nalazi se životna priča koja je mnogo burnija od tipične holivudske biografije.

Detinjstvo

Vudi Harelson rođen je 23. jula 1961. godine u Midlendu u Teksasu, a odrastao je uz braću Džordana i Breta. Njegova majka Dajana najveći deo tereta podizanja dece nosila je praktično sama, dok je njihov otac Čarls bio sve manje prisutan u porodičnom životu. Porodica je živela skromno, a majka je radila kako bi izdržavala sinove.

Razvod roditelja dodatno je promenio porodičnu situaciju. Vudi je bio veoma mali kada je njegov otac praktično nestao iz svakodnevice porodice, a kasnije je saznao da Čarlsov život nije bio samo težak već i duboko povezan sa kriminalom.

Čarls Harelson bio je osuđivani kriminalac i plaćeni ubica. Njegovo ime povezivano je sa više ubistava, a na kraju je dobio doživotne kazne zbog ubistva saveznog sudije Džona Vuda mlađeg. Umro je u zatvoru 2007. godine.

Za njegovog sina, saznanje o očevom životu došlo je u trenutku kada je bio još dete.

„Imao sam 11 ili 12 godina kad sam čuo očevo ime na radiju. Bio je to izveštaj sa suđenja. Sećam se da sam pomislio: 'Ne mogu postojati dva Čarlsa V. Harelsona'. Sinulo mi je - pa, to je moj otac. Bio sam u šoku“, ispričao je Vudi.

Posebno težak deo porodične priče jeste činjenica da je Čarls Harelson u jednom periodu bio povezivan i sa teorijama o ubistvu predsednika Džona F. Kenedija, mada te tvrdnje nisu dovele do njegove osude za taj zločin.

Ipak, Harelson kasnije nije potpuno prekinuo odnos sa ocem. Posećivao ga je u zatvoru, iako njih dvojica tokom Vudijevog detinjstva nisu imali blizak odnos.

Činjenica da su otac i sin rođeni istog datuma, bila je Vudiju naročito neobična.

„Rođeni smo na isti dan. A postoji poslovica u Japanu da ako deliš rođendan sa ocem, nisi samo poput njega nego si zapravo reinkarnacija svog oca. Uvek mi je bilo čudno koliko zapravo ličimo i koliko stvari radimo na isti način“, rekao je glumac.

Čak i kada je Čarls završio iza rešetaka, Vudi nije potpuno okrenuo leđa ocu. Prema njegovim ranijim izjavama, pokušavao je da mu pomogne u pravnoj borbi i za njegovo novo suđenje potrošio je velike količine novca. Čarls je na kraju preminuo u zatvoru od srčanog udara 2007. godine.

Glumačka karijera

Iako je njegovo porodično poreklo bilo teško, Harelson nije dopustio da mu ono odredi čitav život.

Školovao se u Ohaju, a potom upisao Hanover College u Indijani, gde je studirao engleski jezik i pozorišnu umetnost. Diplomirao je 1983. godine, nakon čega je odlučio da ode u Njujork i pokuša da izgradi glumačku karijeru.

Početak nije bio glamurozan. Kao mladi glumac prihvatao je različite poslove i pokušavao da dobije priliku na sceni. U jednom trenutku našao se i u predstavama Nila Sajmona „Biloxi Blues“, najpre kao zamena za druge glumce.

Upravo će Nil Sajmon kasnije postati deo još jedne neobične epizode njegovog privatnog života.

Harelson je 1985. godine stupio u brak sa Nensi Sajmon, ćerkom slavnog dramaturga. Taj brak, međutim, nije bio zamišljen kao ozbiljna životna zajednica. Njih dvoje su želeli da se razvedu praktično odmah, ali kancelarija u kojoj je trebalo da obave razvod nije radila kada su se pojavili, pa su ostali formalno venčani još desetak meseci.

U isto vreme, Harelsonu se otvorila prilika koja će mu promeniti život.

„Kafić Uzdravlje“ napravio je od njega zvezdu

Godine 1985. dobio je ulogu Vudija Bojda u popularnoj seriji „Cheers“, kod nas poznatoj kao „Kafić Uzdravlje“. Lik dobrodušnog, pomalo naivnog barmena pokazao se kao pun pogodak.

Harelson je zahvaljujući toj ulozi postao televizijska zvezda, a za nju je osvojio Emi i dobio još nekoliko nominacija.

Ipak, slava mu nije samo donela zadovoljstvo. Nagli prelazak iz anonimnosti u život prepoznatljivog glumca teško je podnosio, a kasnije je otvoreno govorio o tome da je u jednom periodu postao arogantan i povučen.

Upravo mu je uloga Vudija Bojda, međutim, pomogla i u jednoj sasvim drugoj situaciji.

Harelson je godinama kasnije ispričao bizarnu situaciju koju je doživeo tokom jednog od svojih ranijih dolazaka u Hrvatsku.

Početkom dvehiljaditih našao se na plaži u Dubrovniku, gde se družio sa devojkama koje je upoznao. Problem je nastao kada su se pojavili njihovi momci, za koje je glumac tvrdio da su pripadali opasnoj grupi.

„Ti momci su silazili s brda. Izgledali su kao neka vrsta hrvatske džudo bande. Došli su da me ubiju jer sam bio s tim zgodnim curama. Bili su spremni da ne rastrgnu. Onda me jedan od tih gadnih momaka prepoznao s američke televizije i na kraju smo išli zajedno na piće. Kunem se, da nisam bio na 'Cheersu', poginuo bih na toj plaži u Hrvatskoj“, ispričao je Harelson.

Tako je televizijska uloga koja mu je donela slavu, prema njegovoj sopstvenoj priči, u jednom trenutku mogla da mu posluži i kao svojevrsna „ulaznica“ za spas.

Nakon uspeha „Kafića Uzdravlje“, Harelson je počeo sve više da se okreće filmu. Umesto da ostane vezan za komediju i televiziju, birao je veoma različite projekte.

Jedan od ključnih trenutaka bila je uloga Lerija Flinta u filmu „Narod protiv Lerija Flinta“, za koju je dobio nominaciju za Oskara za najboljeg glumca. Kasnije su usledili filmovi poput „Rođenih ubica“, „Tanke crvene linije“, „Nema zemlje za starce“, „Zombilend“, kao i brojni drugi projekti koji su pokazali koliko je širok njegov glumački raspon.

Posle manjih pojavljivanja u ostvarenjima kao što su ,"Divlje mačke" i "Priča iz L.A.-a", usledio je veliki korak 1992. godine. Tada je sa Veslijem Snajpsom predvodio glumačku postavu sportske komedije "Beli ljudi ne umeju da skaču", priče o dvojici uličnih košarkaša. Film je postigao zapažen komercijalni uspeh i dodatno učvrstio Harelsonovu poziciju na velikom platnu.

Već naredne godine usledila je drama "Nemoralna ponuda", u kojoj je igrao uz Roberta Redforda i Demi Mur. Ubrzo je pokazao da nije glumac koji želi da ostane vezan za komedije i simpatične likove, pa je 1994. prihvatio jednu od svojih najprovokativnijih uloga. U filmu Olivera Stouna "Rođene ubice" tumačio je Mikija Noksa, kriminalca koji sa svojom partnerkom postaje deo nasilnog i haotičnog para. U filmu su, pored njega, igrali i Žulijet Luis, Tomi Li Džouns i Robert Dauni Džunior.

Harelson je nastavio da bira vrlo različite projekte. Među filmovima iz tog perioda je i "Dobro došli u Sarajevo".

Jedna od njegovih najznačajnijih transformacija stigla je 1996. godine, kada je u filmu "Narod protiv Larija Flinta" preuzeo ulogu kontroverznog izdavača i aktiviste za slobodu govora Larija Flinta. Ta izvedba donela mu je nominacije za Oskara i Zlatni globus u kategoriji najboljeg glumca.

Krajem devedesetih, nastavio je da radi na filmu, ali se vratio i pozorištu. Od 1999. do 2000. godine nastupao je na Brodveju u predstavi The Rainmaker. Nekoliko godina kasnije, pojavio se u komediji "Bez ljutnje, molim", a zatim je nastupao i u londonskoj produkciji drame Tenesija Vilijamsa "Noć iguane", gde je igrao oca Šenona.

Nova etapa njegove karijere počela je 2007. godine, kada se pojavio u filmu braće Koen "Nema zemlje za starce". Harelson je igrao lovca na glave, Karsona Velsa, dok je samo ostvarenje kasnije osvojilo Oskara za najbolji film. Iste godine učestvovao je i u dokumentarnom filmu "Nanking", u kojem je tumačio doktora Roberta O. Vilsona.

Ubrzo su usledili novi zapaženi projekti. Harelson je 2008. godine igrao uz Vila Ferela u komediji "Poluprofesionalac", ali i uz Vila Smita u drami "Sedam života". Naredne godine usledio je "Glasnik", za koji je osvojio nagradu Spirit za najbolju sporednu mušku ulogu. Iste godine, postao je deo još jedne popularne filmske priče — komedije "Zombilend". Ulogu Talahasija kasnije je ponovio i u nastavku "Povratak u Zombilend", objavljenom 2019. godine.

Harelson je 2009. godine imao i manju ulogu u filmu "2012", a tokom narednog perioda nastavio je da kombinuje komercijalne projekte sa zahtevnijim dramama.

Mlađu publiku osvojio je 2012. godine kada je postao deo franšize "Igre gladi". Kao Hejmič Abernati, nekadašnji pobednik Igara koji postaje mentor mladim takmičarima, pojavio se u sva četiri tadašnja filma serijala.

U međuvremenu se nije ograničavao samo na bioskopske hitove. Godine 2016, tumačio je naslovnu ulogu u biografskom filmu LBJ, posvećenom američkom predsedniku Lindonu Džonsonu. Već naredne godine, usledio je film "Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju", u kojem je ostvario jednu od zapaženijih sporednih uloga. Za taj film dobio je nominacije za Oskara i BAFTA nagradu, ali su oba priznanja pripala njegovom kolegi Semu Rokvelu.

I 2017. godine Harelson je bio deo još jednog velikog serijala. U filmu "Rat za planetu majmuna" pojavio se kao Pukovnik, potpuno drugačiji lik od onih po kojima je ranije bio prepoznatljiv.

Nakon godinu dana, zakoračio je u svet Ratova zvezda. U filmu "Solo: Priča Ratova zvezda", koji je režirao Ron Hauard, igrao je Beketa. Potom je sarađivao sa rediteljem Rolandom Emerihom u ratnom spektaklu "Bitka za Midvej", gde je dobio ulogu admirala Čestera Nimica. Sa Emerihom je prethodno radio i na filmu "2012".

Harelson je u tom periodu nastavio da se pojavljuje i na televiziji. U nekoliko epizoda emisije Saturday Night Live tumačio je Džoa Bajdena tokom demokratskih stranačkih izbora 2020. godine, dok je ranije imao i zapaženu ulogu u HBO seriji "Pravi detektiv".

Njegova karijera zatim je dobila još jedan nastavak u okviru stripovskog univerzuma. Nakon kratkog pojavljivanja u završnoj sceni filma "Venom" iz 2018. godine, Harelson je 2021. ponovo zaigrao Kletusa Kasadija, odnosno dao glas simbiotu Karnežu u filmu "Venom 2".

Ljubav, brak i život van kamera

Dok se njegova profesionalna karijera razvijala, Harelson je izgradio i dugogodišnji privatni život sa Laurom Lui.

Upoznali su se sredinom osamdesetih, kada je Laura radila kao njegova lična asistentkinja. Njihova veza trajala je više od dve decenije pre nego što su odlučili da se venčaju. Brak su sklopili 2008. godine i imaju tri ćerke – Deni, Zoe i Makani.

Harelson je svojevremeno priznavao da nije uvek bio uzoran suprug. Njegov privatni život često je bio predmet medijske pažnje, posebno zbog načina na koji je u jednom periodu vodio život odvojen između porodičnog doma i kuće u kojoj je organizovao zabave.

I sam je na račun sopstvenih grešaka umeo da bude veoma otvoren.

„Mislim da nisam muškarac koji treba ikome da daje savete. Napravio sam puno grešaka, tako da mislim da sam im bio sjajan primer šta da ne rade u životu. Nadam se da će biti pametnije od mene“, rekao je Harelson.

Kasnije je govorio i o tome koliko su ga supruga i ćerke promenile i pomogle mu da sazri.

Jedno od najčudnijih prijateljstava u Holivudu

Među njegovim dugogodišnjim prijateljima nalazi se i Majkl Džej Foks. Njih dvojica su se družili još krajem osamdesetih, a jedna njihova avantura sa Tajlanda postala je toliko neverovatna da ju je Harelson ispričao godinama kasnije, kada je Foks dobio počasnog Oskara za svoj doprinos istraživanju Parkinsonove bolesti.

Sve se dogodilo 1989. godine, kada je Harelson posetio Foksa na Tajlandu. Tamo su naišli na čoveka koji je organizovao borbe između kobri i mungosa.

Prema Harelsonovom sećanju, čovek je jednu od zmija ubacio u kavez sa mungosom. Nakon borbe, usledio je još bizarniji deo priče.

„Provocirao je gomilu tih kobri, našao je najnervozniju od svih zmija i uhvatio je za vrat. Zatim je bacio u kavez s mungosom i tada smo gledali možda i najluđu borbu u životu. Mungos je pobedio, a onda su uzeli zmiju i pustili joj krv, natočili je u četiri čaše i pomešali sa tajlandskim viskijem. Tako smo postali zmijska braća“, ispričao je Harelson.

Prema njegovim rečima, Foks nije dobro podneo neobični napitak i kasnije je povraćao.

(Nova)

BONUS VIDEO: