OSKAROVKA KOJU HOLIVUD NIJE USPEO DA UKROTI: Suzan Sarandon volela je mlađe muškarce, rušila tabue i odbijala da ćuti

Suzan Sarandon teško je smestiti u samo jednu ulogu. Ona je oskarovka, glumica kultnih filmova, majka troje dece, ali pre svega strastvena aktivistkinja za prava obespravljenih i žena koja se nikada nije naročito trudila da se uklopi u holivudske kalupe. Ovih dana, kada proslavlja 80. rođendan, ponovo je u centru pažnje – ne samo zbog velikog jubileja i novog filma „The Echo Chamber“, koji je predstavila na Filmskom festivalu u Veneciji, već i zbog činjenice da ni u devetoj deceniji života ne odustaje od pokušaja da promeni svet. U septembru je privedena na protestu u NJujorku protiv izraelske vlade, a nekoliko nedelja ranije u Veneciji otvoreno je govorila o tome da zbog svojih političkih stavova gubi filmske uloge.

„Postala sam glumica zato što imam razvijenu maštu i zato što sam empatična, a upravo te dve osobine krase i aktiviste“, rekla je zvezda koja je odrasla daleko od holivudskog sjaja.

Odrastanje u strogoj katoličkoj porodici

Suzan Abigail Tomalin rođena je 4. oktobra 1946. godine u njujorškoj četvrti Kvins, kao najstarija od devetoro dece. Kada su joj bile četiri godine, porodica se preselila u NJu Džerzi, gde je odrastala u strogom katoličkom okruženju. NJen otac bio je direktor u sektoru oglašavanja i televizijski producent, a svojevremeno se bavio i pevanjem, dok je majka bila domaćica.

Suzan je rano naučila da preuzima odgovornost, ali je već tada pokazivala sklonost ka preispitivanju autoriteta. Odrastala je kao pobožna katolkinja i ozbiljno shvatala veru, toliko da je kao devojčica pre svega želela da bude „dobra osoba“. Ipak, pitanja su joj dolazila sasvim prirodno.

Jednom je na času veronauke upitala časnu sestru kako su Josif i Marija mogli da budu venčani u katoličkoj crkvi kada Crkva u njihovo vreme još nije ni postojala. Umesto odgovora, dobila je ukor i završila u hodniku. Godinama kasnije izjavila je da sebe tada nije doživljavala kao buntovnicu.

„Nisam bila prirodna buntovnica. Nisam pokušavala da budem pametna. Verovala sam svemu što su mi govorili roditelji i društvo“, govorila je.

U srednjoj školi Edison prvi put se okušala u glumi, nastupajući u školskim predstavama. Nakon mature upisala je Katolički univerzitet u Vašingtonu, gde je studirala dramsku umetnost, ali je istovremeno počela ozbiljnije da preispituje veru u kojoj je odrasla.

Upravo će joj godine provedene na fakultetu doneti veliki lični preokret. Od devojke koja je nastojala da živi prema pravilima usađenim još u detinjstvu postepeno će postati žena koja sopstvene stavove gradi samostalno.

Kasnije je govorila da su je upravo proučavanje katoličke teologije i suočavanje sa njenim protivrečnostima naveli da napusti veru.

„Vera je prilično brzo nestala kada sam otišla od kuće na fakultet u Vašingtonu. Institucionalnu religiju smatram problematičnom i uglavnom neproduktivnom. Isus je bio neverovatan, ali mnogo toga što je govorio vremenom je iskrivljeno i iskorišćeno za isključivanje i osuđivanje drugih. Sebe smatram duhovnom osobom“, izjavila je za „Gardijan“.

Istovremeno se sve više približavala politici i društvenom aktivizmu. Početkom sedamdesetih počela je da protestuje protiv rata u Vijetnamu, a kasnije je putovala u Nikaragvu, Afriku i na Haiti, uključujući se u različite društvene akcije.

„Ako si imao imalo moralnog osećaja, protestovao si protiv rata. To je jednostavno bilo deo toga da budeš mlad i svestan sveta oko sebe“, prisećala se.

Dok je gradila sopstveni pogled na svet, počela je da gradi i glumačku karijeru.

Prvi brak i početak glumačke karijere

Godine 1968. udala se za Krisa Sarandona, takođe diplomca istog univerziteta. Zajedno su radili u regionalnom pozorištu u Virdžiniji, a potom se preselili u NJujork, gde je Suzan počela da dobija ozbiljnije glumačke prilike.

Prvu filmsku ulogu dobila je gotovo slučajno. Godine 1969. otišla je sa tadašnjim suprugom u NJujork, gde je on tražio glumački angažman. Kasting agent primetio je Suzan i poslao je na audiciju za film „Džo“. Dobila je ulogu, čime je započela njena filmska karijera.

U godinama koje su usledile pojavljivala se i na televiziji, između ostalog u serijama „A World Apart“ i „Search for Tomorrow“.

Put do velikih uloga, kultnih filmova, Oskara i naslovnih strana, međutim, neće biti ni brz ni jednostavan. Holivud joj tada još nije bio širom otvorio vrata, ali je mlada glumica već pokazivala da se neće lako uklopiti u unapred određene okvire.

Od provokativnog filma „The Rocky Horror Picture Show“, preko „Telme i Luiz“ i „Mrtvog čoveka koji hoda“, do uloga kojima je decenijama dokazivala da žene u Holivudu nemaju rok trajanja – Suzan Sarandon izgradila je karijeru prema sopstvenim pravilima.

A njen život van ekrana uskoro će postati jednako zanimljiv kao i onaj koji je proživela pred kamerama.

Brak sa Krisom Sarandonom završen je 1979. godine, nakon 12 godina, a Suzan je nastavila da gradi karijeru bez želje da se uklopi u klasičnu holivudsku predstavu o filmskoj zvezdi.

Već je pokazivala sklonost ka složenim i nekonvencionalnim ženskim likovima, a jednu od takvih uloga ostvarila je 1978. godine u filmu „Slatka mala“ Luja Mala, u kojem je glumila majku tada dvanaestogodišnje Bruk Šilds. „Vašington post“ je još 1991. godine dobro opisao njen prelazak iz glumice koja se gotovo slučajno našla u filmu u ozbiljnu filmsku zvezdu.

Veza sa rediteljem koji je bio 13 godina stariji

Snimanje filma „Slatka mala“ otvorilo je i novo poglavlje u njenom privatnom životu. Suzan i Luj Mal, koji je od nje bio 13 godina stariji, započeli su vezu tokom snimanja.

Ostali su zajedno nekoliko godina, uglavnom su živeli u Francuskoj, a Suzan je pomagala u odgajanju njegovo dvoje dece. Godinama kasnije otvoreno je govorila o toj vezi i o tome koliko je teško razdvojiti odnos glumice i reditelja kada se privatna romansa rodi na samom filmskom setu.

Ipak, upravo će joj saradnja sa Malom doneti jednu od prvih velikih potvrda glumačkog talenta. Ponovo ju je angažovao dve godine kasnije, ovog puta u filmu „Atlantik Siti“, za koji je Sarandon dobila prvu nominaciju za Oskara.

Bila je to važna prekretnica. Od glumice kultnog filma i neobičnih uloga postajala je ozbiljna holivudska zvezda.

Nakon prve nominacije za Oskara, njena karijera nastavila je da raste. Godine 1983. pojavila se u kultnom filmu „Glad“, u kojem je glumila uz Ketrin Denev i Dejvida Bouvija. Mračna i erotična priča o vampirima danas ima status klasika, a Sarandon i Bouvi zajedno su snimili jednu od najpoznatijih scena filma.

Rekli su joj da neće moći da ima decu, a onda je postala majka

Tih godina njen život počeo je da se menja i van filmskog platna. Na snimanju komedije „The Tempest“ 1982. godine upoznala je italijanskog reditelja Franka Amurija.

Iako joj je bila dijagnostikovana endometrioza i rečeno joj je da neće moći da zatrudni, tokom leta provedenog u Italiji sa Amurijem začela je ćerku Evu. Devojčica je rođena 1985. godine, kada je glumica imala 38 godina.

Suzan i Franko nikada se nisu venčali, a njihova veza nije dugo potrajala. Majčinstvo joj, međutim, nije usporilo karijeru. Naprotiv, usledile su velike filmske uloge, među kojima je bila i „Veštice iz Istvika“ iz 1987. godine, u kojoj je igrala uz Džeka Nikolsona, Šer i Mišel Fajfer.

Već naredne godine stigao je film „Bul Daram“, koji će joj promeniti život na još jedan način.

LJubav sa Timom Robinsom trajala je 23 godine

Na snimanju filma „Bul Daram“ upoznala je Tima Robinsa, tada tridesetogodišnjeg glumca koji je od nje bio mlađi 12 godina. Kako je kasnije priznala, to nije bila ljubav na prvi pogled. Privukli su je njegova inteligencija i smisao za humor.

„Kada sam shvatila da je pametan i duhovit, odmah sam se zainteresovala“, prisetila se jednom prilikom.

NJihova veza potrajaće više od dve decenije, iako Suzan i Tim nikada nisu osetili potrebu da je ozvaniče brakom. Za nju je upravo sloboda unutar odnosa bila važna.

„Jedan od razloga zbog kojih se nisam udala za Tima jeste to što mrzim pretpostavku da, kada se obavežeš nekome, prestaješ da ga doživljavaš kao zasebnu osobu. Volim da se probudim i znam da sam izabrala da budem sa tom osobom“, objasnila je.

Zajedno su dobili dvojicu sinova – Džeka Henrija, rođenog 1989. godine, i Majlsa, rođenog 1992. godine. U njihovoj porodici odrastala je i Suzanina ćerka Eva Amuri, iz prethodne veze sa italijanskim rediteljem.

Sarandon je govorila da je porodični život bio u središtu njihove svakodnevice, uprkos tome što su oboje imali zahtevne filmske karijere. Kada bi jedno od njih radilo, drugo je pokušavalo da uskladi obaveze tako da deca što manje osete posledice nepredvidivog rasporeda svojih roditelja.

„Deca su mi mnogo zanimljivija od svega drugog“, rekla je jednom prilikom, objašnjavajući zašto je čak odbijala rediteljske projekte kako bi imala više vremena za porodicu.

U jednom intervjuu njihovu porodicu opisala je i sledećim rečima:

„U našoj porodici nema sledbenika, svi su vođe. To je prava noćna mora.“

Suzan i Tim bili su zajedno 23 godine, sve do raskida 2009. godine. Prekid je iznenadio i samu glumicu.

„Bila sam tužna. Nisam mislila da će se to ikada dogoditi“, priznala je godinu dana kasnije.

Kasnije je njihov odnos opisala manje kao neuspeh, a više kao životnu fazu koja je završena.

„Možda nekoga uvedete u svoj život kako biste zajedno imali decu, a onda shvatite da je ta svrha ispunjena“, rekla je.

Ipak, njihov odnos nije nestao preko noći. Godinama kasnije Sarandon je govorila da su ona i Robins ostali u dobrim odnosima, pre svega zbog dece.

„Imali smo mnogo uspeha u poslu, aktivizmu i odgajanju naše dece. To definitivno nadmašuje svaki osećaj da smo nešto mogli da uradimo bolje. Problem dugih veza jeste u tome što u jednom trenutku pokušavate da sačuvate ono što ste izgradili, umesto da vezu prihvatite kao nešto što se stalno menja, što treba negovati, preispitivati i pustiti da diše.

Samo pokušavate da održite stvari onakvima kakve jesu, a to ne funkcioniše, jer ne možete da kontrolišete ni život ni drugu osobu. Na kraju se borite protiv nečega što ne možete da zaustavite“, izjavila je.

Posle raskida ponovo je volela mlađe muškarce

Nije, međutim, dugo ostala sama. Nakon Robinsa bila je u vezama sa muškarcima mlađim od sebe, među kojima je bio i Džonatan Briklin, koji je od nje bio mlađi gotovo tri decenije.

Sarandon nikada nije krila da joj razlika u godinama nije presudan kriterijum. Mnogo joj je važnije bilo kako se ljudi međusobno doživljavaju i kakav odnos grade.

„Najveća razlika u godinama bila je između mene i Luja Mala, ali nije toliko stvar u godinama koliko u statusu koji imate kada započnete vezu“, objasnila je.

Upravo joj je iskustvo sa Malom pokazalo koliko je teško promeniti uloge koje ljudi zauzmu na početku odnosa.

Oskar je osvojila tek u zrelijim godinama

U međuvremenu je njena glumačka karijera doživela ono što mnoge holivudske glumice nikada ne dočekaju – najveći uspesi počeli su da joj stižu u zrelijim godinama.

Veliki proboj dogodio se 1991. godine sa filmom „Telma i Luiz“, u kojem je igrala Luiz, uz Džinu Dejvis u ulozi Telme. Priča o dve žene koje beže od života koji im je nametnut prerasla je u jedan od najvažnijih filmova o ženskoj slobodi, prijateljstvu i pobuni protiv društvenih očekivanja.

Za ulogu Luiz Sarandon je dobila novu nominaciju za Oskara. Usledile su nominacije za filmove „Lorencovo ulje“ i „Klijent“, a 1996. godine konačno je osvojila zlatnu statuetu za najbolju glumicu za film „Mrtav čovek koji hoda“.

U ovom ostvarenju utelovila je časnu sestru Helen Prežan i njen složeni odnos sa osuđenikom na smrt.

Bio je to vrhunac perioda u kojem je Sarandon od cenjene glumice postala jedna od najvećih holivudskih zvezda. Oskara je osvojila nakon ukupno pet nominacija, a zanimljivo je da je do najvećeg priznanja stigla u trenutku kada je već odavno dokazala da njena karijera ne zavisi od mladosti ni od holivudskih pravila.

„Oduvek sam bila protiv smrtne kazne jer mi se činila proizvoljnom, hirovitom, skupom i neefikasnom kao sredstvo odvraćanja. Međutim, tek kada sam pročitala knjigu ‘Dead Man Walking’ sestre Helen Prežan, razvila sam tako snažan, lični odnos prema tom pitanju“, rekla je kasnije.

Upravo zato je igranje Prežan za nju bilo posebno zahtevno. Nije samo utelovila stvarnu ženu čiji je rad cenila već je, kako je priznala, osećala ogromnu odgovornost da njenu priču ispriča onako kako zaslužuje.

U filmu je igrala časnu sestru koja se zalaže za zatvorenika osuđenog na smrt, a uloga je savršeno spojila njene dve velike strasti – glumu i društveni angažman.

Jer dok je na ekranu igrala žene koje se bore protiv nepravde, van njega je već godinama činila isto.

Politički aktivizam zbog kojeg je Holivud okreće leđa

NJen politički aktivizam počeo je još početkom sedamdesetih, protestima protiv rata u Vijetnamu, a vremenom je postao gotovo jednako važan deo njenog javnog identiteta kao i filmovi.

Kada je 1984. godine otputovala u Nikaragvu, gde se upoznala sa posledicama američke politike u regionu, njena poseta izazvala je burne reakcije u domovini. Mediji su počeli da je predstavljaju gotovo kao neprijatelja države, a časopis „Pipl“ prozvao ju je „Hanoj Suzan“.

Ipak, nije odustala.

Nastavila je da putuje i govori o temama poput epidemije AIDS-a u Africi, položaja stanovnika Haitija i američke spoljne politike. Jedan od najglasnijih trenutaka njenog političkog angažmana dogodio se 2003. godine, kada je otvoreno istupala protiv rata u Iraku.

„Za mene je rat neuspeh diplomatije, a ne cilj sam po sebi. Pre nego što naša deca počnu da se vraćaju iz Iraka u kovčezima, a žene i deca počnu da umiru u Iraku, želim da znam – šta nam je Irak uradio? LJudi u Americi ne žele rat naslepo. Ne žele da rizikuju živote svoje dece, ali ni dece Iraka“, rekla je tada.

Iako je zbog svojih stavova često bila izložena kritikama, nastavila je javno da govori o političkim i društvenim pitanjima.

„Još mi nije prijatno kada moram da govorim pred gomilom ljudi. Trudim se da sve bude jednostavno“, priznala je, dodajući da je više zanima da postavlja pitanja nego da drugima govori šta treba da misle.

Ni decenijama kasnije nije odustala. Učestvovala je i na protestima zbog kojih je bila privođena, a politički i društveni angažman s vremenom joj je postao važan koliko i sama gluma.

O odnosu Holivuda prema ženama govorila je bez ulepšavanja, ističući da će filmska industrija pre oprostiti ženi političku angažovanost nego starenje.

Najviše uživa u ulozi bake

Uz sav politički angažman i sve što je tokom decenija radila van filmskog sveta, Sarandon danas posebno uživa u ulozi koja nema nikakve veze sa Holivudom – ulozi bake.

Ima troje unučadi, Marlou Mej, Mej­džora Džejmsa i Matea Antonija, decu svoje ćerke Eve Amuri. Nakon rođenja prvog unučeta priznala je da je biti baka mnogo lakše nego biti majka, jer sa sobom ne nosi iste brige i odgovornosti.

A kao baka, čini se, nema nameru da bude preterano stroga.

„Planiram da radim potpuno suprotno od svega što moja ćerka pokušava da postigne i da ih potpuno razmazim“, našalila se.

Suzan Sarandon sa 80 godina ne namerava da se povuče

Možda je najbolji odgovor na pitanje kako Suzan Sarandon zamišlja svoje osamdesete godine dala upravo ove jeseni u Veneciji, gde je predstavila film „The Echo Chamber“, ostvarenje Andree Palaora nastalo prema poslednjem scenariju na kojem je pre smrti radio Bernardo Bertoluči.

U filmu igra Avu, ostarelu pevačku zvezdu koja pokušava da se vrati na scenu. Međutim, Sarandon odbija da svoje likove posmatra kroz prizmu godina.

„Ne smatram ih starima. Drago mi je što imaju ispunjene živote kako godine prolaze“, rekla je u Veneciji, dodajući da zanimljivost i dosada nemaju veze sa godinama, već sa onim što neki lik želi ili ne želi.

I možda je upravo u tome najjednostavniji odgovor na pitanje u čemu je tajna njene dugovečnosti. Sa 80 godina i dalje je zanima ono što dolazi, a ne ono što je prošlo.

Na filmskom platnu igra ženu koja pokušava ponovo da stane na scenu, dok Suzan Sarandon van ekrana i dalje radi, govori ono što misli i odbija da prihvati da bi sa godinama trebalo da postane manje vidljiva.

Za ženu koja je decenijama prkosila pravilima Holivuda, čini se da je upravo to najveća pobeda – ostati svoja, bez obzira na cenu.

(Gloria.hr)

BONUS VIDEO: