OBLAČIO JE SUPERMODELE, A NJEGOV ŽIVOT BIO JE FILM! Ajzak Mizrahi, dizajner koji je obeležio modu devedesetih
Foto: Jutjub Printskrin/JANUS
U vreme kada su supermodeli vladali pistama, a NJujork bio epicentar modne groznice, Mizrahi je stvarao sopstveni svet – podjednako fasciniran lepotom, pop kulturom i apsurdima industrije kojoj je pripadao.
NJegov život i karijeru najbolje oslikava dokumentarac "Unzipped" iz 1995. godine, kultni zapis o nastanku kolekcije za jesen 1994, u kojem se moda pretvara u intimnu dramu punu nervoze, smeha, kreativnih sukoba i velikih očekivanja. U njemu se pojavljuju Naomi Kembel, Sindi Kraford, Linda Evanđelista i druge ikone epohe, ali glavna zvezda ostaje sam Ajzak – nepredvidiv, teatralan, duhovit i beskrajno svestan toga koliko je moda istovremeno ozbiljan posao i veliki spektakl.
Dečak iz Bruklina koji je odrastao uz tradiciju, a sanjao o velikoj sceni
Ajzak Mizrahi rođen je 1961. godine u Bruklinu, u sirijsko-jevrejskoj porodici. Odrastao je u Midvudu, u okruženju u kojem su se porodične tradicije, religija i očekivanja zajednice snažno preplitali. NJegov otac Ziki bavio se proizvodnjom dečje odeće, dok je majka Sara imala istančan osećaj za modu i bila jedna od najvažnijih figura u njegovom ranom upoznavanju sa svetom tkanina, ukrasa i odevanja.
Još kao dečak pokazivao je neobičnu radoznalost prema odeći. Prvu šivaću mašinu kupio je novcem koji je uštedeo od čuvanja dece, a moda je ubrzo postala mnogo više od hobija. Bila je njegov način da posmatra svet, izražava ličnost i pronađe prostor u kojem njegova drugačijost neće morati da bude skrivena.
NJegovo odrastanje, međutim, nije bilo bez teškoća. Pohađao je jevrejsku versku školu Ješiva Flatbuš, gde se, prema sopstvenim sećanjima, suočavao sa vršnjačkim maltretiranjem. Bio je svestan da se razlikuje od okoline, a odrastanje kao gej mladić u konzervativnom okruženju dodatno je komplikovalo njegovo traganje za identitetom.
Prekretnica je došla kada je prešao u njujoršku Srednju školu za scenske umetnosti Fiorelo H. Lagvardija. Tamo je mogao da razvija interesovanje za pozorište, nastup i kreativno izražavanje. Kasnije je studirao na prestižnoj modnoj školi Parsons, gde je oblikovao temelje svog dizajnerskog obrazovanja.
Nije želeo samo da pravi lepu odeću. Želeo je da stvara čitave svetove, da se igra likovima, istorijom, filmom i emocijama. Upravo ta potreba da moda bude i predstava izdvojiće ga od mnogih njegovih savremenika.
Osamdesete: NJujork, ambicija i rađanje novog modnog imena
Ajzak Mizrahi je na njujoršku modnu scenu stupio sredinom osamdesetih. NJegova kolekcija predstavljena u robnoj kući Bergdorf Gudman 1986. godine privukla je pažnju publike koja je tražila nešto drugačije od tadašnjih modnih formula. NJegov brend, Ajzak Mizrahi NJujork, počeo je da se razvija u trenutku kada su američki dizajneri sve odlučnije gradili sopstveni identitet pored evropskih modnih kuća.
Veliki uticaj na njega imao je dizajner Peri Elis, kod kojeg je radio i čiji je kreativni pristup smatrao izuzetno inspirativnim. Elis mu je pokazao koliko američka moda može da bude razigrana, inteligentna i nosiva, bez potrebe da stalno dokazuje svoju ozbiljnost. Mizrahi je 1989. dobio nagradu Saveta američkih modnih dizajnera za najboljeg novog dizajnera, a iste godine proglašen je i najboljim američkim dizajnerom ženske odeće. To priznanje ponovio je 1991. godine.
NJegov stil bilo je teško svesti na jednu reč. U njemu su se susretali elegancija, humor, retro reference, filmski kostimi, teatralni detalji i sklonost ka preterivanju. Odeća je mogla da bude luksuzna, ali nikada nije morala da bude dosadna. Žena u njegovoj zamisli nije bila samo lepa figura koja nosi haljinu: ona je bila junakinja, karakter, osoba sa sopstvenom pričom.
Upravo zato su njegove kreacije privlačile slavne žene, među njima i Džuliju Roberts i Nikol Kidman. U njegovom svetu moda nije bila puko praćenje trendova, već način da se izgradi čitava ličnost.
Devedesete: Supermodeli, klubovi i NJujork koji nikada nije spavao
Ako su osamdesete bile godine njegovog uspona, devedesete su bile period u kojem je Mizrahi postao jedno od najprepoznatljivijih lica američke modne scene. To nije bio samo svet revija, skupe odeće i modnih kritičara. Bio je to NJujork noćnih izlazaka, umetnika, fotografa, glumaca, supermodela i ljudi čija su se prijateljstva često preplitala sa poslom, ljubavlju i ambicijom.
U to vreme moda je bila pravi društveni događaj. Na revije se dolazilo da bi se videlo šta će dizajneri predstaviti, ali i ko sedi u prvom redu, ko se s kim druži i ko je te večeri postao glavna tema razgovora. Mizrahi je obožavao takvu atmosferu. Bio je pričljiv, duhovit, teatralan i uvek spreman da od obične situacije napravi scenu vrednu pamćenja.
U intervjuu za britanski list Gardijan 2026. godine nostalgično se prisetio perioda kada bi se na revijama iznenada pojavili Madona, Robert de Niro ili Prins. Prema njegovim rečima, tadašnja modna scena bila je nepredvidiva i gotovo haotična, za razliku od današnjih događaja koji su mnogo kontrolisaniji i organizovaniji.
Mizrahi je bio deo sveta u kojem su se moda, pop kultura i noćni život prirodno preplitali. NJegov smisao za humor činio ga je omiljenim sagovornikom, a bliskost sa manekenkama omogućavala mu je da izađe iz uloge nedodirljivog dizajnera. U njegovom društvu nije bilo dovoljno biti lep ili slavan: trebalo je imati karakter, znati da se šališ na sopstveni račun i biti spreman da učestvuješ u predstavi koju je NJujork svakodnevno režirao.
NJegova kreativnost nije se završavala na garderobi. Uvek je bio zainteresovan za film, muziku, pozorište i ljude koji su uspevali da budu istovremeno neobični i autentični. Zato je i ostao zapamćen kao mnogo više od čoveka koji je oblačio slavne žene.
„UNZIPPED“: Dokumentarac koji je modu pretvorio u intimnu dramu
Kada se danas govori o Mizrahijevoj karijeri, nemoguće je zaobići Anzipd (Unzipped), dokumentarni film koji je režirao Daglas Kiv. Premijerno prikazan 1995. godine, prati nastanak Mizrahijeve kolekcije za jesen 1994. i prikazuje modni svet iz perspektive koja je u to vreme bila neuobičajeno otvorena.
Ideja za film razvila se iz ranije saradnje Mizrahija, Kiva i kreativne producentkinje Nine Santisi. Ono što je počelo kao duhovita video-prezentacija dizajnera preraslo je u dokumentarac koji je publici omogućio da zaviri iza kulisa jedne modne kuće.
Kamera ne prati samo haljine i pripreme za reviju. Ona beleži nervozu, kreativne blokade, sumnju u sopstveni talenat, strah od kritike i trenutke u kojima se čini da bi čitava kolekcija mogla da se raspadne. Posebno je upečatljiv Mizrahijev odnos prema modnim kritikama: pohvala može da ga podigne do neba, dok ga negativan osvrt pogađa mnogo dublje nego što bi želeo da prizna.
Jedan od zapleta nastaje kada sazna da je Žan Pol Gotje predstavio kreacije zasnovane na sličnoj inspiraciji. Za dizajnera koji je pokušavao da pronađe sopstveni izraz, takav trenutak nije bio samo profesionalno neprijatan već i lično bolan. Upravo ta ranjivost daje filmu autentičnost koju je teško režirati ili odglumiti.
Film je osvojio nagradu publike na Sandens filmskom festivalu 1995. godine i vremenom postao kultni dokument o modi devedesetih. U njemu se pojavljuju Naomi Kembel, Sindi Kraford, Kejt Mos, Linda Evanđelista i brojne druge poznate ličnosti. Ipak, Anzipd nije samo nostalgična razglednica vremena kada su supermodeli bili globalne zvezde. To je priča o umetniku koji pokušava da sačuva svoju viziju dok se bori sa sopstvenim nesigurnostima.
Zanimljivo je da je Kiv ujedno bio i Mizrahijev tadašnji partner. NJihova bliskost omogućila je kameri pristup trenucima koji bi inače ostali privatni: dizajneru u krevetu, u kadi, tokom razgovora o poslu i u trenucima kada prestaje da igra ulogu samouverenog čoveka iz sveta mode. LJubavna veza nije preživela snimanje filma, a obojica su kasnije govorila o tome koliko su intenzivna saradnja i zajednički kreativni rad uticali na njihov odnos.
Upravo je ta kombinacija ljubavi, ambicije, umetnosti i razočaranja učinila film toliko posebnim. Moda je postala samo okvir za mnogo univerzalniju priču: šta se događa kada nekome pokažete ne samo ono što stvara već i osobu koja se krije iza tog rada.
LJubav, seksualnost i partner koji je poznavao njegovu najintimniju stranu
Mizrahi je o svojoj seksualnosti govorio otvorenije od mnogih dizajnera svoje generacije. U intervjuu za NJujork magazin 1989. javno je govorio o tome da je gej, u vreme kada je deo modne industrije i dalje zazirao od otvorenog razgovora o seksualnom identitetu. Za njega je to bilo pitanje lične slobode, ali i način da prestane da razdvaja javnu ličnost od privatnog života.
Ipak, prihvatanje sopstvenog identiteta nije uvek bilo jednostavno. U memoarima I.M., objavljenim 2019. godine, pisao je o odrastanju u tradicionalnoj porodici i strahu koji je osećao kada je razmišljao o tome kako će njegovi najbliži reagovati na njegovu seksualnost. U jednom od svojih sećanja priznao je da mu je pomisao da porodici otkrije da je gej delovala gotovo nezamislivo.
NJegova veza sa Daglasom Kivom bila je posebno važna jer je povezivala ljubavni i profesionalni život. Kiv je bio fotograf, a kasnije i reditelj dokumentarca Anzipd. Poznavali su se dovoljno dobro da Mizrahi pred njegovom kamerom nije morao uvek da bude zabavljač, duhoviti dizajner ili čovek koji kontroliše situaciju.
Upravo ta bliskost donela je filmu neke od najintimnijih trenutaka, ali je istovremeno učinila rad na njemu emocionalno zahtevnim. Kada su se razišli, iza njih je ostao dokument koji je sačuvao i njihovu kreativnu povezanost i jedan deo njihove privatne istorije.
Godinama kasnije, Mizrahi je pronašao stabilnost u vezi sa Arnoldom Germerom. NJih dvojica venčali su se u njujorškoj gradskoj većnici 30. novembra 2011. godine, nakon višegodišnje veze. Za razliku od glamuroznog i često haotičnog sveta koji ga je okruživao tokom devedesetih, privatni život koji je izgradio sa Germerom predstavljao je drugačiju vrstu oslonca.
Kada je reč o seksu, intimnosti i partnerskim odnosima, Mizrahi je zanimljiv upravo zbog toga što o svom životu ne govori kroz prizmu senzacionalnih ljubavnih skandala. Mnogo više ga zanimaju emocionalne komplikacije, strah od odbacivanja, potreba da bude prihvaćen i pitanje koliko bliskost može da izdrži kada se ljubav i posao nađu u istom prostoru.
Od visoke mode do Targeta, televizije i pozorišta
Kada je njegova modna kuća zatvorena 1998. godine, to nije označilo kraj njegove karijere. Naprotiv, Mizrahi je pokazao da poseduje nešto što mnogim dizajnerima nedostaje: sposobnost da promeni pravac, a da pritom ne izgubi ličnost.
Jedan od najvažnijih poteza bio je ulazak u saradnju sa američkim trgovinskim lancem Target 2003. godine. NJegova ideja bila je da dizajnerski pristup približi ženama koje ne mogu ili ne žele da plaćaju cene luksuznih modnih kuća. Time je pomogao da se učvrsti model saradnje poznatih dizajnera sa velikim trgovinskim lancima, koji će kasnije postati veoma popularan.
Istovremeno se sve više okretao televiziji. NJegova energija, spontanost i spremnost da govori bez mnogo zadrške učinile su ga prirodnim televizijskim licem. Pojavljivao se u različitim emisijama, a publika ga je upoznala i kao sudiju u takmičarskom programu "Project Runway - All Stars".
Ipak, postoji još jedna strana njegove karijere koja je dugo ostajala u senci mode: pozorište i kabare. Još pre nego što je postao slavni dizajner, školovao se za scenski nastup, a tokom godina sve se više vraćao toj ljubavi. Nastupao je u NJujorku, izvodio kabaretske programe i radio na pozorišnim kostimima. Za kostimografiju u brodvejskoj obnovi predstave "The Women" osvojio je nagradu Drama Desk 2002. godine.
U intervjuima je više puta naglašavao da sebe ne doživljava isključivo kao modnog dizajnera. U njegovom svetu odeća, muzika, humor i nastup pripadaju istoj kreativnoj celini. Možda je upravo zato uspeo da opstane i onda kada se modna industrija promenila do neprepoznatljivosti.
NJegov jezik je jednako upečatljiv kao i njegove kreacije
Mizrahi je poznat po duhovitim opaskama, teatralnom načinu govora i sposobnosti da od sasvim obične rečenice napravi mali nastup. NJegov humor često je samoironičan, a iza ekstravagantne pojave krije se čovek koji veoma dobro razume apsurde modne industrije.
U dokumentarcu Anzipd ostao je upamćen po spontanim reakcijama, dramatičnim komentarima i rečenicama koje pokazuju koliko intenzivno doživljava stvaranje. NJegov pristup najbolje oslikava misao da umetnik mora da prati sopstvenu viziju čak i kada rizikuje da izgubi sve.
U razgovoru za magazin Vog povodom ponovnog prikazivanja filma, Mizrahi je istakao da je Anzipd svojevrsna ljubavna poruka NJujorku. Govorio je i o tome koliko je važno ostati veran sopstvenoj ideji, čak i kada okolina sumnja u nju.
A kada govori o savremenoj modi, ne krije nostalgiju za vremenom u kojem je sve delovalo spontanije i manje kontrolisano. U intervjuu za Gardijan 2026. godine ocenio je da moda danas nema onu jasnu strukturu koju je nekada imala, ali je istovremeno prihvatio činjenicu da je stil postao dostupniji i raznovrsniji. Upravo je širenje mogućnosti za različite ukuse i načine odevanja, kako je objasnio, bilo nešto za šta se i sam zalagao.
Zašto je Ajzak Mizrahi i danas važan?
Mizrahi je jedan od onih kreativaca čiji se značaj ne može izmeriti samo brojem kolekcija ili nagrada. NJegov doprinos ogleda se u tome što je modu učinio ljudskijom, zabavnijom i otvorenijom za nesavršenosti.
Anzipd je i danas važan zato što prikazuje svet koji je istovremeno nestao i ostao prepoznatljiv. Supermodeli, modne kuće, revije i slavne ličnosti menjali su se, ali strah od neuspeha, potreba za priznanjem i želja da se stvori nešto novo ostali su isti.
Od detinjstva u Bruklinu, preko uspona tokom osamdesetih i vrtloga devedesetih, do televizije, pristupačne mode i kabarea, Mizrahi je neprestano menjao uloge. Nikada nije pristao da bude samo čovek koji bira tkanine i kroji haljine. Želeo je da bude izvođač, pripovedač i posmatrač društva.
I možda je upravo to njegova najveća lekcija: stil nije samo ono što nosimo, već način na koji se predstavljamo svetu. A Ajzak Mizrahi je, sa svim svojim talentom, nesigurnostima, humorom i ljubavima, od sopstvenog života napravio predstavu koju publika i dalje želi da gleda.
BONUS VIDEO: