Oglas
Oglas
· · Коментари: 0

ОСТАВИО ЈЕ НЕИЗБРИСИВ ТРАГ: Љубиша Самарџић је пред крај живота имао само једну жељу

Култна серија "Врућ ветар" Синише Павића вратила се поново на мале екране, те публика радним данима по ко зна који пут има прилику да ужива у авантурама Боривоја Шурдиловића.

1716629579_1278927_screenshot-3_ff.jpg
Фото: Принтскрин/Yоутубе
Oglas

Лик Шурде оживео је бард домаћег глумишта Љубиша Самарџић Смоки, публици препознатљив и као Бошко с Петловог брда и тата на одређено време.

Овај драмски уметник рођен је у Скопљу 19. новембра 1936. године, у породици рудара, који су радили у руднику угља "Јелашница" код Нишке Бање.

Легендарни глумац добитник је бројних награда из области глуме, телевизије и културе у којима је оставио неизбрисив траг.

Живот у сиромаштву

Љубиша је као младић живео у сиромаштву, рано је остао без оца, али никада није престајао да се диви својој мајци, која му је била највећа подршка, иако је имала мизерну рударску пензију. Он је из беде у којој је живео успео да извуче само најбоље, те да никада не скрене с правог пута, пута који га је учинио једном од највећих легенди коју је српска кинематографија имала. Глумац је овако писао о том периоду, а пренеле су тада ТВ Новости:

- Мај 1973: Кад се време мења, стегне ме реума: сврби и бургија у оба рамена, тишти ме зглоб десне руке… Ако не за лепа времена, а оно бар тада, сетим се табли леда које сам у шеснаестој години вукао на леђима, за сладолед од кога смо живели моја покојна мајка, Радмила, покојна сестра Вида, мој брат Жарко и ја…

Губитак оца и тежак рад

Отац Драго, радио је у руднику "Јелашница“, пет километара од Нишке Бање у којој смо живели. Био је јамски техничар и сваки динар мале плате крваво је зарађивао. Тежак рад нарушио му је здравље и, 1948. умро је. Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камоли живети…

- Ја сам у ствари човек из рударске породице, који сматра да је тај рударски хлеб заиста тежак. Знам да сам као дете упамтио нешто веома значајно, а то је поштовање човека по сваку цену и пожртвовање за свакога. Увек сам у игру уносио срце и искреност, желећи по сваку цену да ми се то врати. На срећу, та моја искреност је била пресудна да имам велики, огроман кредибилитет аутора и код колега - говорио је Самарџић

Тешко детињство научило га је да је рад једино средство и начин живота, те да је неопходно да се поштује сваки посао.

- Онда се мајка, сналажљива како ју је природа саздала, сетила да би могла да отвори посластичарницу. У то време, у Нишкој Бањи радила је само једна, што је, преко лета нарочито, када су долазили гости, било недовољно. Почела је да припрема, поред свег посла који је имала, мајсторски испит.

Захваљујући разумевању једног инжењера који је познавао нашу ситуацију и знао да је то једини начин да се прехранимо, испит је одмах положила. Добила је мајсторско писмо и у Миленковићевој палати, у ствари у хотелу „Партизан“, нашла је локал.

Могли смо да почнемо са радом…

У новом послу, ја сам добио улогу главног физикалца, главне радне полуге. Игра са другарима, Бором Јапанцем, Ђоком Ћуретом, Батом Шоном, Југом Сирдљугом, пикање лопте на Грчкој ливади, купање на Женеви, тако смо звали плажу на Нишави, проредило се.

Нисам волео да се тучем

Младалачког бунта му није недостајало, те су га прозвали разбојником, али није волео да се туче.

- Путници су протестовали, кондуктер је заустављао трамвај, а када би наишла и контрола – долазило је бога ми и до жустрих расправа па и туча…

Не, нисам волео да се тучем… Па ипак, био ме је глас да сам прави разбојник. Уписао сам се, у то време, чак и у боксерску школу, код Браце Лозановића, боксовао сам у другој екипи, у полутешкој категорији, а чест спаринг партнер био ми је данашњи директор Луткарског позоришта у Нишу, Цветичанин.

Познат по јаком ударцу, често сам добијао незахвалну улогу вратара на игранкама, у ствари „чистача“ чији је посао био да заводи ред и мир, да дели правду кавгаџијама. По некад сам морао некога и да нокаутирам - говорио је уметник.

Велика подршка су му били пријатељи, који су га редовно чекали на станици и помагали му да утовари плоче леда у трамвај.

- Када данас, са ове дистанце, читаво то стање анализирам, схватам да је тај мој бунт, то моје импулсивно реаговање било последица ситуације у којој смо се налазили ја и моја породица. То није бунт против људи, него против услова у којима сам, рођењем и стицањем несрећних околности, био осуђен да живим.

Породични бизнис се развијао

- Памтим то бакарно казанче, око кога сам стављао изломљени лед претходно добро насољен, ту смесу која је тек уз много мога зноја постајала сладолед…

Када бих све припремио, почињао сам да окрећем точак чији су се окрети преносили на жљеб, а са овога на то бакрено казанче и једну шипку у њему која је мешала смесу…

Мешање сладоледа обично је почињало у десет и тридесет а завршавало се у подне да бисмо, поподне, имали свежу робу …

Мајка је решила да развије посао. Поред колача, сладоледа и лимунаде, почели смо да правимо и продајемо и кифлице, млеко, белу кафу … Све то речено је код куће која је била подоста удаљена од посластичарнице тако да смо, сестра, мали брат и ја, сваког јутра вукли кроз парк канте, тепсије, лонце са нечим …

Наш дан почињао је врло рано, били смо на ногама већ у шест часова, у време када су наши вршњаци увелико спавали … Већ у девет био сам уморан и поспан … Па ипак, живело се. Пара је било не много, али више него раније кад смо сви били без посла - објаснио је тада глумац.

Породица

Љубиша Самарџић преко 50 година био је у браку са Мирјаном која је девет година била млађа од њега, а једном приликом открио је и како су се упознали:

"Упознао сам је на Бледу где сам служио војску, а она дошла са породицом на летовање. Било јој је 17 година, мени 26. Кад сам схватио да испред себе имам интелигентну особу која у мени покреће љубав и страст, покушао сам да је освојим свим силама. Било је тешко јер је она сматрала да су глумци боеми. И њен деда, протојереј сремско-митровачке цркве, говорио јој је: “Јао, дете. Па где глумац?” Али, вољом, упорношћу и љубављу успео сам да је освојим - изјавио је Самарџић који је описао романтичне детаље из њиховог брачног живота:

"И тако две године. Венчали смо се 3. јула 1966, затим смо добили Драгана и Јовану. И све ово време она ме осмесима испраћа и дочекује. Мира је стуб куће, мој ослонац и велика помоћ у реализацији свих филмова и серија. Каква је наша веза данас, после толико година, речито говори наше буђење, када се утркујемо ко ће пре да донесе јутарњу кафу у кревет. Уз излежавање и густирање кафе, и вести од којих нам се диже коса на глави, размењујемо мисли уз најчешће супротне ставове и коментаре. Та несвакидашња љубав, присност, поштење, та брижност, то је само наше".

Смрт сина

Године 1990. Синиша и његов син Драган, кога су звали Гага, основали су продуцентску кућу "Цинема Десигн". Пословни залет прекинула је Драганова тешка болест. Гага је преминуо у 34. години живота од леукемије са којом се читава породица Самарџић борила до последњег момента његовог живота.

-Све смо учинили да победимо ту опаку болест. Супруга Мира стално се бринула о њему, а ја сам даноноћно радио, снимао и слао новац клиници у Лондону. Да сам допустио да ме бол сруши, можда се никад не бих латио режије “Небеске удице”. Свестан сам да је моја природа хазардерска, неукротива, да носи ризик, али био сам сигуран да ћу својим инстинктом и упорношћу снимити озбиљан филм о бомбардовању Београда онако како сам га ја доживео. Бомбардовање је погоршало стање нашег сина, а и брига о његово двоје мале деце увела нас је у нову агонију. За нашу кућу највећа награда овом филму није било ни учешће на Берлинском фестивалу 2000, ни његова продаја великим светским телевизијским центрима, него тренутак у којем је наш бледуњави син, после прве пројекције, све то предвидео и из кревета нам поносно шапнуо: “Филм ће ти ући у такмичарски програм Берлина!" - рекао је Љубиша ког је смрт сина сломила:

- Кад је Гага одлазио, мислио сам да нећу издржати и да ће ми ускоро доћи крај. Мира ме пренула и тргнула, јер је била свесна да сам морално пао, смршао, изгубио вољу за било чиме. Говорила ми је: “Човече, живот је смрт, упамти то! Настави да радиш јер ћеш у томе наћи смисао опстанка”. Била је у праву. Штета што није завршила психологију - открио је чувени Љубиша.

Смрт

Преминуо је у Београду, 8. септембра 2017. године, у 81. години.

(Курир)

Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Oglas
Пошаљи коментар
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
Oglas