Лазар Стругар отворено је говорио о својој борби са хероином.
Глумац Лазар Стругар, ког публика највише памти по улози у култном филму "Кад порастем бићу кенгур", отворио је душу о тешкој борби са наркотицима.
Сада, када је све иза њега, глумац је решио да проговори о паклу кроз који је прошао. Његов пут није био нимало лак, али је изашао као победник.
У великој исповести признао је да је око 12 година конзумирао хероин, да је губио зубе и килограме, а да је у једном тренутку чак доживео и смрт.
О тренуцима када је почео да се дрогира
"Добио сам велику прилику у животу преко својих улога, доста сам постигао, али све остало је било нешто што ме је удаљило од свега што сам желео да будем. Након 'Кенгура' и серије 'Кошаркаши' посетио сам пакао. Са 22 године сам био у Атељеу 212, али сам се уклопио и са хероином. Нашли смо се тако као да смо се целог живота тражили. Он мене да упропасти, а ја њега да ми да неки привид да ће све да буде океј", започео је причу Лазар Стругар.
"12 година сам био зависник од наркотика"
Глумац не крије да је конзумирао хероин, који га је довео до ивице смрти.
"Пуних 12 година сам био зависник од наркотика. Десет пуних година сам провео у том паклу. Никада нисам тачно израчунао колико, да не лицитирамо између 10 и 12 година сам био зависник од хероина, назално сам га конзумирао и био сам у његовом власништву од јутра до мрака. Неколико значајних улога у позориштима и филму ми нису били довољни, ништа ми то није било некако заокружујуће. Лепо је било то што су ме препознавали, што су мушкарци желели да се друже са мном, а девојке да се забављамо, али само по себи није довољно да човека испуни", признао је он.
Лазар је признао да је био на ивици смрти чак 3 пута и да се једва извукао.
"Живот сам губио три пута, два пута је била клиничка смрт, а једном сам био мртав дуже од минут као последица предозирања. Велики број ожиљака имам на лицу, који су последица свега тога. Једноставно, све је то тако морало да буде. И нико томе није избегао, ни ја, ни Марадона, ни нико ко је био у паклу дроге. Озбиљне физичке повреде, а о емотивним тек нећу ни да причам. Тек сада када живим у браку са супругом и имам троје деце код куће, тек сада видим где сам све шупаљ. И да сам на другачији начин могао да водим свој живот и да се припремим на најтежу улогу коју имам. Све друге улоге су биле само да ме припреме на ово, да будем неко у чијој кући ће расти деца, неке нове генерације", изјавио је глумац.
"Једино добро је то што сам дошао до дна, јер тек тада можеш да се пењеш"
Стругар истиче да је 12 година протраћио, али је, тек када је "дотакао дно", схватио шта треба да уради.
"То што сам се дрогирао је било потпуно бесмислено. Изгубио сам 12 година. Једино добро, да се тако изразим, је то што сам стигао до дна, а када дођеш до дна онда можеш само да се пењеш горе. Мислим да ми је све то требало јер сам био прилично осион целог живота, што ме је носио тај комплекс више вредности, зато што ме је носио понос. Понос је и даље ту, али више не управља мноме. Више ми није битно да будем бољи или да заузимам став 'не можеш ти тако да разговараш са мном'. Једноставно сам успео да се унормалим а то је само зато што сам био свестан до ког дна сам стигао. Цео живот слушам о себи да сам леп, паметан, и онда сам доживео парадентозу, почео да губим зубе, имао 53 килограма и нисам могао да спојим реченицу. И нисам био ни леп, ни паметан више, али опет сам некако постојао", рекао је он.
"Нисам могао да се погледам у огледало и то ми је било некако страшно. Уследиле су три клиничке смрти. Две клиничке и једна права. Преко минут сам био мртав и немам никакве последице. У мом серијалу који правим говорим баш о томе како се то десило, конкретно тај случај када сам био мртав преко минут. Нисам хтео да се убијем, али када сам схватио колику количину хероина и лекова за смирење сам унео у себе у истом моменту, схватио сам да ћу да умрем", рекао је Стругар.
"Ово је прича која ће најбоље да опише круг пакла кроз који сам прошао тада и зато је причам. Онда сам рекао себи: 'Данас је јако леп дан и нећу да умрем у кући'. Сео сам и рекао: 'Свестан сам да ћу да умрем и нећу да зовем хитну помоћ, баш ми је супер'. Многи моји идоли су писали књиге о овом моменту, многи моји идоли су писали песме о смрти, то је тај феноменалан моменат, ето сада долази та велика смрт. Катастрофа размишљање. Нисам желео да умрем код куће јер ни са ким више контакт нисам имао. Размишљао сам да ћу сигурно једно три, четири дана да проведем у стану и да се уцрвљам што никако нисам желео, а опет та сујета и осионост ми то нису дозволили да тако завршим, па сам одлучио да идем ја лепо напоље. Онда сам напољу сео у парк, али опет себи кажем: 'Овде ће чим трокирам неко да зове хитну помоћ'. И одлучим да седнем у седамнаестицу која иде од Коњарника до Земуна", изјавио је глумац, па открио шта се потом десило:
"И то је једно сат и десет минута кроз шпиц вожње и ја сам контао док дођем на последњу станицу већ ћу бити мртав. И то је био мој план. На сву срећу, захваљујући Богу, универзуму, ко у шта верује, ја сам се пробудио код средње Саобраћајне школе. Жена која је седела у аутобусу иза мене је била лекар у Ургентном центру. По начину на који сам седео она је препознала да се нешто баш зезнуто дешава и да ја вероватно нећу да преживим. Она је позвала хитну помоћ и спасила ми живот. Толико сам био ван себе и више нисам био способан да одлучим да ли ћу да живим. Бог ме је погледао. Да она није седела не бих био жив, лаику би деловао тако да можда сам мало уморан, можда сам мало попио, она је препознала шта је са мном и позвала је хитну одмах.
Спасила га жена која је лекар у Ургентном центру
"Она ми је дала прво вештачко дисање и реанимацију. То нажалост није био преломни тренутак да оставим дрогу. Било је потребно да се појави већа љубав од оне коју сам осећао према пакленом праху. Велике сам глупости правио. У велике дугове сам упадао. У једном моменту сам кренуо да крадем и отимам. И већ сам био физички угрожен. И братић мој, који је био у истом проблему пре мене и кроз све то је прошао, нашао је решење за мене. Постојао је тај неки рехабилитациони центар", признао је он.
"Међутим тај рехабилитациони центар је био хришћански, али ја тада нисам желео да чујем ни за Христа, ни за веру, какви бакрачи ја и вера, само сам у својој сујети живео и наркоманији. Зато нисам желео да идем на лечење. Међутим, када је фрка постала озбиљнија и када сам схватио да нисам безбедан и да чак и када имам новац не могу да одем да купим без да улетим у проблем и да ме неко вија, е тада сам отишао тамо два-три месеца. Од тог момента се никада више нисам вратио наркотицима", искрено је признао глумац Лазар Стругар за Н1.
(Телеграф)
БОНУС ВИДЕО:
