Ако је веровати некадашњим помоћницама "челичне леди" светске моде, сарадња с Аном Винтур прилично подсећа на оно што смо видели у филму "Ђаво носи Праду".
Одавно више није тајна да је лик Миранде Пристли у култном филму "Ђаво носи Праду" инспирисан вишедеценијском уредницом часописа ВогуеАном Винтур. Ипак је Лорен Вајсбергер, ауторка истоимене књиге на којој је филм заснован, својевремено била њена асистенткиња.
Сада су три бивше запослене, које су анонимно разговарале с новинарком и биографкињом Ејми Одел, откриле како је заиста изгледао радни дан једне од најмоћнијих жена модне индустрије.
Непрестане поруке и захтеви, чак и викендом
Према њиховим речима, рад за Ану Винтур био је веома сличан ономе што је публика видела на филмском платну. Захтеви су, тврде, стизали непрестано, често касно увече или током викенда, а асистенти су морали да буду спремни да реагују у сваком тренутку.
Једна од њих је испричала да су, чим би се прочуло да Ана стиже у канцеларију, сви панично сређивали радне столове и проверавали да ли је све на свом месту.
Постојало је и неписано правило да "Ану нису могли да питају за појашњење или помоћ", а наводно су запослени непрестано добијали и-мејлове, и ноћу и дању, и то са захтевима као што су "Споји ме телефоном с овом особом", "Морам да се видим с овом особом" или само "Кафа, молим".
Викендом би их Ана Винтур наводно замолила да је подсете на разне обавезе током предстојеће недеље или би им слала хитне задатке. Некад би то било да пронађу примерке старих новина или да јој одмах пошаљу у Лондон књигу коју је оставила у њујоршкој канцеларији.
Ејми Одел пише да су неки од тих захтева били њен начин да "малтретира" нове асистенте, а други су појаснили да то није било тестирање људи већ "њена потреба да доминира њиховим животима".
Обавезе асистената Ане Винтур
Оделова у књизи "Ана: Биографија" из 2022. наводи да је Ана Винтур увек имала два или три асистента, од којих је свако имао своје одговорности.
Први асистент, ког у филму игра Емили Блант, задужен је за распоред, док је друга на вези с куварима и кућепазитељима Аниних кућа на Менхетну и Лонг Ајленду, координише њеним филмским пројекцијама и брине о њеним псима.
Кад је нова друга асистенткиња почела да ради, добила је приручник информација о томе шта све треба да ради (од 21 странице!), од управљања Аниним трошковима до одржавања њеног дома. Посао треће асистенткиње је био да обавља разне послове и ротира "дежурства" викендом с другом.
Кад стиже у канцеларију, сви мора да буде савршено
У књизи је наведено и да се од асистената очекивало да дођу у канцеларију између седам и пола осам сваког јутра, да друга и трећа асистенткиња добијају позиве и поруке викендом, да се друга бави наручивањем доручка (мафина с боровницама и кафом), као и да не би било добро ако је кафа не би сачекала. Друга асистенткиња би носила њену тоте торбу с монограмом у којој су биле књиге и папири које је модна новинарка носила кући преко ноћи, као и њен планер од крокодилске коже.
Као и у филму "Ђаво носи Прада", кад би главна и одговорна уредница стизала на посао, запослени би наводно јурили да се побрину да све буде по њеној вољи.
– Било је као у "Ђаво носи Праду", кад сви кажу: "Она стиже!", стално сам журила да све припремим – открила је једна асистенткиња.
Најтежи део рада за Ану Винтур
Потом би асистенти куцали све што би Ана Винтур изговорила, а наводно су избегавали да улазе у лифт како их не би ухватила без оловке и папира уколико одједном почне да издаје инструкције без паузе.
Наводно је асистентима најтеже падало то што нису могли да је питају да им нешто појасни или помогне након што уредница каже шта треба да се уради, баш као лик Миранде Пристли у филму. Запослени су морали да се помире и с тим да им шефица не памти имена, али су "неки у канцеларији то видели као један од понижавајућих аспеката посла".
Није крила шта мисли о стилу запослених
Једна од упечатљивих сцена у филму "Ђаво носи Праду" је она кад Миранда осуђује погледом плави џемпер њене асистенткиње Андрее, а Ана Винтур је наводно, као и Мерил Стрип у филму, обраћала пажњу на то шта људи око ње облаче. Бивша друга асистенткиња Мередит Аспланд је једном приликом испричала да памти како ју је уредница гледала током две године колико је радила у часопису Вогуе.
– То није било посматрање као знак одобравања. Било је нешто у стилу "Шта је, дођавола, ово?", видело се да се пита зашто бих обукла те панталоне с том блузом – присетила се пре извесног времена, а открила је и да се о штиклама не преговара. Подразумевају се.
Иако се, дакле, годинама веровало да је лик Миранда Присли помало преувеличана филмска верзија Ане Винтур, сведочења бивших асистената сугеришу да је стварност можда била ближа филму него што се раније мислило...
(Глоссy)
БОНУС ВИДЕО:
