Ведрана Рудан се бори са опаком болешћу. Оглашава се са онкологије где тренутно лежи.
На свом блогу писала је о жени која дозива своју мајку из собе за лечење.
- Из дубоког сна, спавала сам у болничком кревету, требала га је изазвати таблета која ће ме сигурно олешити, пробудили су ме женски крици, мама… Надала сам се да је ноћна мора, није била. Жена је умирући зазивала мајку. Набила сам слушалице на уши и чула како Јасна Злокић пева, ја сам скитница, не држи ме место… Моја најдража песма иако никад више нећу скитати.
Касније су ми сестре рекле да није умирала, само јој је било “јако тешко”. Старија жена.
Направила сам анкету међу сестрама које годинама раде на онкологији. “Кога пацијенти ‘кад им је тешко’, најчешће зазивају?” “Мајку, ређе бога. Ма, углавном мајку.” “Тату никад.” “Никад.”
Вратило ме то у прошлост. Била сам у четрдесетима кад ме мајка кренула називати. Готово сваки дан. Њезини су ми позиви бескрајно ишли на живце. “Зато се не јављаш?” “Мама, чуле смо се јучер.” “Нисмо се чуле данима, никад не зовеш, ја увек морам тебе звати…” “Не мораш ме звати…” “Кад те не чујем мислим да ти се нешто догодило?” “Што ми се може догодити? Радим к’о коњ, кад дођем дома, деца, муж, не разумеш модеран живот.”
“Стара сам, желим ти чути глас. Данас опет имам проблема са столицом…”
О, не, о, не, о, не “Морам прекинути, шеф ме зове, јавит ћу ти се касније.”
“Нећеш.” И нисам.
Разумем, све вас разумем. Мајка увек назове у невреме. Екипа цура чека пред зградом, крећете у Трст, зове мама и пита како сте и зашто се не јављате. Колутате очима гледајући према зиду. “Мама, зуб ме растура, имам заказано, журим…” “Увек журиш кад ме чујеш…” “Треба ли ти нешто?” “Треба ми твој глас…” “Мама, назват ћу те вечерас.” “Добро и јави ми што је зубар рекао, можда имаш гранулом, то може бити опасно за срце…” “Да, да…” Прекидате везу, трпате мобител у торбицу, јурите низ степенице. “Опет касниш”, говори Јадранка. “Мама.” Четири уздаха истовремено.
Лили цвили пред вратима, држите поводац у руци и навлачите на себе јакну. На екрану мобилног “Стара”. Не укључујете моб, изводите Лили која весело маше репом, скидате јој поводац, скаче с осталим псима, па скреће у грм. Који ужитак гледати вашу можда највећу љубав како се олакшава. Моб опет звони. Не гледате ко зове. Не јављате се.
Свима вама су маме живе и зову јер ви не зовете. Досадне старице и стрепе над вама зрелим женама. Ви сте за њих биле и остаћете беспомоћне бебе које су их, оне не знају зашто, бешћутно одбациле.
Назовите их повремено, без повода. Једном, кад будете саме ноћу у болесничкој соби, вриштаћете: “Мама”. С дуге стране мук. Чуће вас неколико врата даље непозната нека која ће навлачити слушалице на уши - рекла је Ведрана у свом блогу.
(Пинк)
