Ана Ивановић први пут након развода отворила је душу у великој исповести о детињству и животу у Шпанији са 3 сина
Недавно је развод наше прослављене тенисерке Ане Ивановић и бившег немачког фудбалера Бастијана Швајнштангера изазвао праву буру у јавности, а Ана након тога ретко говори о приватном животу. Управо зато њено гостовање у емисији "(Не)успјех првака", коју води прослављени хрватски фудбалер и тренер Славен Билић, привукло је велико интересовање широм региона.
Некадашња најбоља тенисерка света у разговору је отворено говорила о животу након завршетка спортске каријере, мајчинству и месту које већ годинама сматра својим домом. Уместо тениских терена и непрекидних путовања, данас јој је, како каже, најважније време које проводи са породицом.
Палма де Мајорка постала је њен дом
Ана Ивановић открила је да је кућу на Палма де Мајорки купила још 2008. године, док је била на врхунцу професионалне каријере. Временом је управо ово шпанско острво постало место на којем је одлучила да гради породични живот.
Данас тамо живи са синовима Луком, Леоном и Теом, а истиче да јој мирнији начин живота и клима у великој мери одговарају.
"Да, деца иду у школу, овде живим, купила сам кућу 2008. године док сам још играла тенис, ово ми је постао дом. Доста је мирније овде, проводимо доста напољу, време је лепо током целе године, имам три дечака, живот је активан, лакше је са њима бити напољу, дружити се. Школе су одличне", рекла је Ана Ивановић у емисији "(Не)успјех првака".
Живот далеко од рефлектора и тениских терена
Од када је завршила професионалну каријеру, Ана Ивановић посветила се породичном животу и мајчинству. Иако се повремено појављује у јавности и учествује у различитим пројектима, приватност настоји да сачува далеко од очију јавности.
Због тога је њено гостовање код Славена Билића изазвало посебну пажњу, јер је публика имала прилику да чује како данас изгледа свакодневица једне од најуспешнијих српских спортисткиња свих времена.
Ана се присетила детињства, одрастања у тешким временима, огромне подршке породице и тренутака када је изгледало да ће њена тениска прича прерано бити завршена.
Познато је да је Ана Ивановић стигла "са дна базена до врха света", да је каријеру започела у врло тешком временима која су деведесетих задесила Србију, као и да без подршке родитеља не би никада постигла то што јесте. Ипак, тек сада, равно деценију од када је одлучила да окачи рекет о клин, одлучила је да проговори о детаљима из живота и каријере који су многим фановима остали мистерија, а који само савршено употпуњују једну прелепу причу о великом наленту, великој упорности, али и великој жртви и ризицима које су мајка Драгана и отац Мирослав поднели у неизвесним егзистенцијалним годинама у периоду њеног спортског развоја.
"Нисам се играла барбикама и луткама"
Говорећи о својим почецима, Ана је испричала да је љубав према тенису открила веома рано.
"Никада се нисам играла барбикама и луткама. Волела сам лопте, цртање и спорт. Са четири године пронашла сам старе рекете и ударала лоптицу о зид. Моника Селеш била је мој идол и желела сам да будем као она. За пети рођендан добила сам први рекет и тада је све почело."
Како каже, родитељи су у почетку тенис доживљавали као хоби, али су врло брзо схватили колико је посвећена том спорту. Највећа подршка током одрастања били су управо мама и тата, који су је пратили на тренинзима и такмичењима упркос веома тешким околностима.
"Тата је возио понику од Земуна до Новог Београда"
Посебно емотивно говорила је о оцу, који је због ње чинио све што је могао. Присуствовао је сваком тренингу, носио њену опрему и није одустајао ни када су санкције и бомбардовање потпуно променили свакодневни живот.
Ана се присетила једног детаља који најбоље осликава колико је породица била спремна на одрицања.
"Током бомбардовања имали смо бонове за бензин. Било је то веома тешко време, па сам предложила оцу да их не трошимо због мојих тренинга. Од Земуна до Новог Београда ишли смо бициклима. Тата је возио понику, ја БМX, а он је увек носио моју тениску торбу."
Због недостатка новца нису тренирали ни у стандардним условима. Уместо затворених тениских балона, тренинзи су одржавани у испражњеном базену у спортском центру "11. април", где су импровизовани терени омогућавали деци да наставе са радом упркос свему.
Иако су родитељи улагали максимум, дошао је тренутак када више нису могли да финансирају њене тренинге. Ана је тада схватила да без индивидуалног рада неће моћи да направи искорак.
"Рекла сам мами да желим индивидуалне тренинге или да престанем да тренирам. Времена су била тешка и нисмо имали новца, али родитељи су пронашли начин да ми то омогуће."
Одлазак у Швајцарску са 12 година
Недуго затим породица је остала без средстава да настави да финансира њену каријеру. Управо тада догодио се преокрет који је променио њен живот.
"Имала сам среће. Када су моји родитељи остали без новца, појавио се спонзор који ме је спасао. Са 12 година отишла сам у Швајцарску на тестирања и после тога добила подршку која ми је омогућила да наставим да градим каријеру."
Касније је тај први спонзор банкротирао, али је Ана убрзо упознала Дана Холцмана, који је постао њен менаџер и остао уз њу током целе професионалне каријере.
У разговору са Славеном Билићем Ана је говорила и о многим другим важним животним темама – преласку из јуниорске у сениорску конкуренцију, освајању Ролан Гароса и доласку на прво место WТА листе, повредама које су уследиле, психолошким изазовима, нападима панике које је годинама крила од јавности, разговору са братом који јој је променио поглед на каријеру, одлуци да заврши професионални тенис, али и данашњем животу на Мајорки, где са синовима ужива у породичној свакодневици.
Ипак, из целе њене приче можда најјача порука остаје она из детињства – да иза највећих спортских успеха често стоје године одрицања, подршка породице и вера да се ни у најтежим тренуцима не одустаје од снова.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
