Принц Хари је у МастерЦласс курсу искрено говорио о смрти своје мајке Дајане и о дугорочним последицама које је тај губитак оставио на његов ментални живот.
Принц Хари говорио је најотвореније до сад о смрти своје мајке принцезе Дајане и о томе како је та трагедија утицала на сваки део његовог живота. У оквиру курса "Редефинисање туге: Изградња отпорности кроз губитак", новог програма на платформи МастерЦласс, војвода од Сасекса разговарао је са неуронаучницом и стручњаком за туговање, др Мери-Франсис О’Конор. Овај интиман и дубоко емотиван разговор посвећен је губитку, трауми и начинима на које туга утиче како на мозак, тако и на цело тело.
Уместо класичног интервјуа, овај курс, који се покреће у сусрет Светском дану менталног здравља (10. октобар), одвијао се као искрена размена мишљења између принца Харија и О’Конорове, професорке клиничке психологије и психијатрије на Универзитету у Аризони, чије се истраживање фокусира на психолошке и физиолошке ефекте губитка блиске особе.
Заједно су истражили научне аспекте туговања и отпорности, док се Хари ослонио на искуства из сопственог живота – од губитка принцезе Дајане и служења војног рока у Авганистану, преко терапије и напада панике, па све до брака са Меган Маркл и улоге оца.
"Нисам плакао када ми је речено да ми је мама умрла, само сам плакао на њеној сахрани, а онда то нисам чинио скоро две деценије. Био сам убеђен да је то снага, али није. Био је то 12-годишњи дечак без дозволе да се испољи емоције и без мапе пута како да се излечи", рекао принц Хари и додао: "Помислили бисте да сам имао најбољу помоћ на свету. Ја сам принц, за име Бога, али и даље сам туговао и нисам имао где да ставим та осећања".
Осећао је кривицу после мајчине смрти
Хари је рекао да је годинама након Дајанине смрти сама срећа деловала као издаја његове мајке. Описао је како је бринуо да би га опоравак од туге могао на неки начин удаљити од ње.
"Дуго сам био емотивно отупео, углавном зато што сам се осећао као издајица и осећао кривицу због саме могућности да будем срећан и радостан без ње. Осећао сам да морам да будем тужан и емотивно отупео како бих јој доказао да ми недостаје".
Временом се, како је истакао његов поглед на ствари драстично променио.
"Али стварност је заправо била та да је она само желела да будем срећан. То је за мене представљало огромну промену у начину размишљања. Ослободило ме је и пружило ми сасвим другачији поглед на живот".
Заборавио је како звуче глас и смех његове мајке.
Нагласио је да је потискивање болних сећања након Дајанине смрти имало нежељену последицу: изгубио је приступ и оним срећним успоменама.
"Одбрамбени механизам ума и тела искључио је емоције и сећања. Не само она лоша, већ и лепа сећања. Заборавио сам како звучи глас моје мајке. Заборавио сам њен смех. Нисам могао ни да замислим како изгледа, а да не погледам њену фотографију".
Током разговора, Хари је рекао да није плакао када је сазнао да је Дајана преминула, већ је слом доживео тек на њеној сахрани – након чега није плакао због њене смрти готово две деценије.
"Било ми је потребно много времена да пронађен пут ка емоционалној снази и отпорности", поручио је.
Парфем принцезе Дајане помогао му је да врати сећања
Принц је открио да му је терапеут предложио да пронађе парфем своје мајке како би приступио сећањима до којих је било тешко доћи.
"Било је то као да сам пребачен у неко друго време. И то је откључало све оно што је претходно било закључано":
Онто искуство описује као пробијање кроз емотивни зид који је подигао након Дајанине смрти.
"Али наношење мајчиног парфема било је готово као избацивање појединих цигала из зида, тако да сам могао да видим шта је са друге стране, а одређена сећања и искуства су могла да почну да продиру", напоменуо је.
Упао је у депресију након што је напустио Велику Британију
ари се такође сетио шта се догодило након што су се он, Меган и њихов син Арчи преселили у Канаду крајем 2019. године, усред одлуке пара да се повуче из краљевског живота. Открио је до сада непознате детаље о Мегзиту и о његовом животу у Британији.
"Преселили смо се у Канаду да бисмо се мало склонили од свега, само да бисмо могли да размишљамо. Боравак у Канади, далеко од стресног окружења у којем ми је тело вероватно било преплављено адреналином, довео је до тога да сам након два-три дана доживео тај нагли пад нивоа адреналина – нешто што никада раније нисам искусио.
Било је као да ми је потребан стрес како бих добио адреналин који покреће мој мозак, јер сам код куће постајао потпуно бескористан. Заправо сам за две недеље запао у депресију и осећао сам се као да не могу да функционишем без адреналина".
То искуство је уследило након година током којих му је, како је Хари истакао, адреналин помагао да напредује кроз живот — укључујући и период војне службе.
Краљевске обавезе су некада изазивале "потпуну панику”
Хари је веома сликовито описсао анксиозност коју је некада осећао док је обављао јавне дужности.
"Било је периода када су ми јавни наступи изазивали потпуну панику, од почетка до краја”, истакао је и наставио: "Паника би настала када бих морао да обучем одело, сако и кравату, јер бих одједном осетио гушење. Паника ме је обузимала док сам путовао од једне до друге тачке и излазио из аутомобила пред свим тим камерама и звуком фотоапарата.
Почео сам да схватам да сам се озбиљно исцрпео када би само облачење обичне кошуље — стезање крагне — доводило до тога да буквално осећам гушење; доживљавао сам нападе панике чак и док сам се колима возио на посао. И тада сам схватио: у реду, овде је реч о нечем озбиљнијем, о нечему што морам да истражим".
Додатни слој анксиозности произилазио је из уласка у просторију у којој није знао шта ће му људи рећи, али се један страх посебно издвајао.
"Највећу анксиозност код мене је изазивао страх од знојења. Плашио сам се да ће ме људи видети неуредног, а да ја нећу моћи у једној краткој реченици да им објасним шта се заправо дешава. Осећао сам се као да сам управо изашао из боксерског меча."
Додаје да јавни наступи и даље могу да изазову физичку реакцију. "Постоје јавни наступи који и даље покрећу адреналин. Нећу да лажем", рекао је кроз осмех.
Има правило од 10 дана када је реч о одсуству од Меган и њихове деце.
Хари је изјавио да му срећа коју проналази у породици помаже да уравнотежи пословне обавезе.
"За мене су најважнији фактори енергија, радост и срећа које црпим из времена проведеног са породицом, посебно са нашом децом – као и радост и срећа које осећам док сам на терену и обављам свој посао". Има и посебно правило за одржавање те равнотеже.
"Кључ за постизање равнотеже и проналажење радости и среће јесте да не будем одвојен од супруге и деце дуже од 10 дана. То је начин да ускладим посао и његову сврху са улогом оца и супруга, односно да објединим те различите аспекте свог идентитета".
Осећа да је мајка уз њега
Скоро три деценије након Дајанине смрти, Хари каже да је његова мајка и даље присутна како у његовом приватном животу, тако и у пословима којима одлучује да се бави.
"Надам се да би моја мајка била поносна на све што радим и на све чему посвећујем своју енергију. Док сам настојао да наставим и сачувам њено наслеђе, нисам схватао да су послови које сам на крају изабрао или они који су ме привукли и за које сам се заинтересовао, толико слични онима којима се и она бавила".
Како је рекао, туга је оставила осећај да током целог живота "носи” Дајану у себи.
"Постоји тај аспект ношења мајке у себи, што ми на крају даје енергију за посао којим се бавим. Већ дуги низ година – посебно у последњих шест – у себи осећам снажно присуство своје мајке".
Такође описује тренутке у којима верује да осећа Дајанино присуство.
"Много тога се догодило у мом животу у последњих шест година, а она се "појављивала" у тренуцима када је сасвим логично што се баш тада појавила. Али знам да, ако се више потрудим, могу бити повезан са њом чешће него само у тим пролазним тренуцима".
Говорећи о тим искуствима, он је напоменуо: "Не постоји друго тумачење осим да си то ти. Доживљавам то као... као енергију. А ту је и визуелни аспект. То је знак. И тесно је повезано с њом".
А када наиђу тешки тренуци, Хари каже да се и даље обраћа мајци тражећи смернице: "Здраво, потребна ми је помоћ. Усмери ме, води ме правим путем".
Док посматра њену фотографију, он се пита шта би Дајана мислила о његовом животу
Његов данашњи однос према сећању на мајку је упадљиво другачији од оног из времена када је био дете. Иако је у својој школској соби имао Дајанине фотографије, "јасно памти да није размишљао о мајци, јер размишљање о нечему тако тужном... никада је не би вратило".
Сада, на питање колико често размишља о Дајани, Хари одговара: "Готово сваке вечери, а затим и већину времена ујутру".
Такође, једну посебну мајчину фотографију чува близу себе.
"Заиста могу да успоставим контакт очима с њом, а у њеном осмеху има неке несташности”, рекао је показујући О’Конор урамљену фотографију коју је снимио фотограф Патрик Демаршелије у Дајанином стану у Кенсингтонској палати, крајем 1995. године, за насловну страну часописа Харпер’с Базаар.
"Очи – осећам се веома повезано са њом. И јесам, затекао сам себе како је гледам и питам се шта она мисли о томе шта ја тренутно радим".
Хари каже да понекад "„тражи да види да ли се израз лица мења, али то се никад не дешава“.
Терапија која му је помогла
Хари, који је о својим искуствима са психоделицима већ говорио у својим бестселер мемоарима Спаре, осврнуо се на све бројнија истраживања о терапији уз примену психоделика, нарочито када је реч о ветеранима.
"Након што сам се уверио како психоделици помажу ветеранима и другима који пате, заиста ме радује што подршка овим истраживањима добија на замаху и превазилази страначке поделе овде у САД”, истакао је.
Види посебан потенцијал у комбиновању традиционалне терапије са оним што назива "савременим лековима”.
"Комбиновање конвенционалне терапије са савременим лековима руши зидове и препреке, омогућавајући вам да се отворите и зађете дубље него што бисте се икада усудили", поручио је.
Каже да је војска постала "савршено скретање пажње” са туге коју је осећао.
Хари је повезао адреналин, који је годинама након Дајанине смрти осећао, са својом одлуком да се са 20 година придружи војсци.
"И током 15 или 20 година, када би ме питали: ’Јеси ли добро?’, одговарао сам: ’Добро сам.’ Била је то отупелост, емоционално повлачење у себе. А да тога нисам био свестан, адреналин ме је покретао и водио. Управо ме је тај покретачки импулс навео да се са 20 година придружим војсци. Било је то савршено скретање пажње".
Када се 2013. године вратио из своје друге мисије у Авганистану, изостанак мисије суочио га је са емоцијама које је годинама потискивао.
Иако је другима одавао утисак да је "сасвим добро”, у себи се све више повлачио.
"Повукао сам се из друштва и престао да се виђам са многим пријатељима. Много пријатније сам се осећао док сам седео код куће и гледао серију ’Пријатељи’".
Почео је и да тражи помоћ. "Нажалост, наилазио сам на лекаре опште праксе који нису били оспособљени да ми помогну. Све се сводило на понеки савет или предлог да узмем лек. А ја сам се томе оштро противио. Прихватао сам савете, али то није давало никакве резултате. Зато сам наставио да тражим оно што би ми заиста помогло".
Када га је све то коначно сустигло, "било је веома занимљиво то што његов посттрауматски стрес није био везан за Авганистан”. Објаснио је: "Чинило се да су ствари које сам видео и доживео послужиле као окидач за друге трауме које су се таложиле у мени", преноси Пеопле.
Терапија му је коначно дала "дозволу да тугује”
Терапија му је на крају помогла да се суочи са емоцијама које је већи део живота потискивао.
"Једна од најважнијих ствари које сам добио кроз терапију била је дозвола да тугујем. Седење у просторији са потпуним странцем, уз способност, самопоуздање и поверење да могу да се отворим". Ефекат је, каже он, био тренутан и дубок.
"За две или три сеансе сазнао сам о себи више него за претходних 20 година. Пре свега, она ми је помогла да прихватим и признам себи да тугујем, да је у реду туговати и да је оно што ми се догодило било заиста веома тешко":
То што је могао да именује и призна оно што је доживео, омогућило му је да започне "процес опоравка и исцељења".
(Блиц Жена)
БОНУС ВИДЕО:
