Иза ње су Оскар, култни филмови, велике љубави и деценије друштвеног ангажмана, а славна глумица ни са 80 година не одустаје од покушаја да промени свет – чак и када због тога заврши иза решетака.
Сузан Сарандон тешко је сместити у само једну улогу. Она је оскаровка, глумица култних филмова, мајка троје деце, али пре свега страствена активисткиња за права обесправљених и жена која се никада није нарочито трудила да се уклопи у холивудске калупе. Ових дана, када прославља 80. рођендан, поново је у центру пажње – не само због великог јубилеја и новог филма „Тхе Ецхо Цхамбер“, који је представила на Филмском фестивалу у Венецији, већ и због чињенице да ни у деветој деценији живота не одустаје од покушаја да промени свет. У септембру је приведена на протесту у Њујорку против израелске владе, а неколико недеља раније у Венецији отворено је говорила о томе да због својих политичких ставова губи филмске улоге.
„Постала сам глумица зато што имам развијену машту и зато што сам емпатична, а управо те две особине красе и активисте“, рекла је звезда која је одрасла далеко од холивудског сјаја.
Одрастање у строгој католичкој породици
Сузан Абигаил Томалин рођена је 4. октобра 1946. године у њујоршкој четврти Квинс, као најстарија од деветоро деце. Када су јој биле четири године, породица се преселила у Њу Џерзи, где је одрастала у строгом католичком окружењу. Њен отац био је директор у сектору оглашавања и телевизијски продуцент, а својевремено се бавио и певањем, док је мајка била домаћица.
Сузан је рано научила да преузима одговорност, али је већ тада показивала склоност ка преиспитивању ауторитета. Одрастала је као побожна католкиња и озбиљно схватала веру, толико да је као девојчица пре свега желела да буде „добра особа“. Ипак, питања су јој долазила сасвим природно.
Једном је на часу веронауке упитала часну сестру како су Јосиф и Марија могли да буду венчани у католичкој цркви када Црква у њихово време још није ни постојала. Уместо одговора, добила је укор и завршила у ходнику. Годинама касније изјавила је да себе тада није доживљавала као бунтовницу.
„Нисам била природна бунтовница. Нисам покушавала да будем паметна. Веровала сам свему што су ми говорили родитељи и друштво“, говорила је.
У средњој школи Едисон први пут се окушала у глуми, наступајући у школским представама. Након матуре уписала је Католички универзитет у Вашингтону, где је студирала драмску уметност, али је истовремено почела озбиљније да преиспитује веру у којој је одрасла.
Управо ће јој године проведене на факултету донети велики лични преокрет. Од девојке која је настојала да живи према правилима усађеним још у детињству постепено ће постати жена која сопствене ставове гради самостално.
Касније је говорила да су је управо проучавање католичке теологије и суочавање са њеним противречностима навели да напусти веру.
„Вера је прилично брзо нестала када сам отишла од куће на факултет у Вашингтону. Институционалну религију сматрам проблематичном и углавном непродуктивном. Исус је био невероватан, али много тога што је говорио временом је искривљено и искоришћено за искључивање и осуђивање других. Себе сматрам духовном особом“, изјавила је за „Гардијан“.
Истовремено се све више приближавала политици и друштвеном активизму. Почетком седамдесетих почела је да протестује против рата у Вијетнаму, а касније је путовала у Никарагву, Африку и на Хаити, укључујући се у различите друштвене акције.
„Ако си имао имало моралног осећаја, протестовао си против рата. То је једноставно било део тога да будеш млад и свестан света око себе“, присећала се.
Док је градила сопствени поглед на свет, почела је да гради и глумачку каријеру.
Први брак и почетак глумачке каријере
Године 1968. удала се за Криса Сарандона, такође дипломца истог универзитета. Заједно су радили у регионалном позоришту у Вирџинији, а потом се преселили у Њујорк, где је Сузан почела да добија озбиљније глумачке прилике.
Прву филмску улогу добила је готово случајно. Године 1969. отишла је са тадашњим супругом у Њујорк, где је он тражио глумачки ангажман. Кастинг агент приметио је Сузан и послао је на аудицију за филм „Џо“. Добила је улогу, чиме је започела њена филмска каријера.
У годинама које су уследиле појављивала се и на телевизији, између осталог у серијама „А Wорлд Апарт“ и „Сеарцх фор Томорроw“.
Пут до великих улога, култних филмова, Оскара и насловних страна, међутим, неће бити ни брз ни једноставан. Холивуд јој тада још није био широм отворио врата, али је млада глумица већ показивала да се неће лако уклопити у унапред одређене оквире.
Од провокативног филма „Тхе Роцкy Хоррор Пицтуре Схоw“, преко „Телме и Луиз“ и „Мртвог човека који хода“, до улога којима је деценијама доказивала да жене у Холивуду немају рок трајања – Сузан Сарандон изградила је каријеру према сопственим правилима.
А њен живот ван екрана ускоро ће постати једнако занимљив као и онај који је проживела пред камерама.
Брак са Крисом Сарандоном завршен је 1979. године, након 12 година, а Сузан је наставила да гради каријеру без жеље да се уклопи у класичну холивудску представу о филмској звезди.
Већ је показивала склоност ка сложеним и неконвенционалним женским ликовима, а једну од таквих улога остварила је 1978. године у филму „Слатка мала“ Луја Мала, у којем је глумила мајку тада дванаестогодишње Брук Шилдс. „Вашингтон пост“ је још 1991. године добро описао њен прелазак из глумице која се готово случајно нашла у филму у озбиљну филмску звезду.
Веза са редитељем који је био 13 година старији
Снимање филма „Слатка мала“ отворило је и ново поглавље у њеном приватном животу. Сузан и Луј Мал, који је од ње био 13 година старији, започели су везу током снимања.
Остали су заједно неколико година, углавном су живели у Француској, а Сузан је помагала у одгајању његово двоје деце. Годинама касније отворено је говорила о тој вези и о томе колико је тешко раздвојити однос глумице и редитеља када се приватна романса роди на самом филмском сету.
Ипак, управо ће јој сарадња са Малом донети једну од првих великих потврда глумачког талента. Поново ју је ангажовао две године касније, овог пута у филму „Атлантик Сити“, за који је Сарандон добила прву номинацију за Оскара.
Била је то важна прекретница. Од глумице култног филма и необичних улога постајала је озбиљна холивудска звезда.
Након прве номинације за Оскара, њена каријера наставила је да расте. Године 1983. појавила се у култном филму „Глад“, у којем је глумила уз Кетрин Денев и Дејвида Боувија. Мрачна и еротична прича о вампирима данас има статус класика, а Сарандон и Боуви заједно су снимили једну од најпознатијих сцена филма.
Рекли су јој да неће моћи да има децу, а онда је постала мајка
Тих година њен живот почео је да се мења и ван филмског платна. На снимању комедије „Тхе Темпест“ 1982. године упознала је италијанског редитеља Франка Амурија.
Иако јој је била дијагностикована ендометриоза и речено јој је да неће моћи да затрудни, током лета проведеног у Италији са Амуријем зачела је ћерку Еву. Девојчица је рођена 1985. године, када је глумица имала 38 година.
Сузан и Франко никада се нису венчали, а њихова веза није дуго потрајала. Мајчинство јој, међутим, није успорило каријеру. Напротив, уследиле су велике филмске улоге, међу којима је била и „Вештице из Иствика“ из 1987. године, у којој је играла уз Џека Николсона, Шер и Мишел Фајфер.
Већ наредне године стигао је филм „Бул Дарам“, који ће јој променити живот на још један начин.
Љубав са Тимом Робинсом трајала је 23 године
На снимању филма „Бул Дарам“ упознала је Тима Робинса, тада тридесетогодишњег глумца који је од ње био млађи 12 година. Како је касније признала, то није била љубав на први поглед. Привукли су је његова интелигенција и смисао за хумор.
„Када сам схватила да је паметан и духовит, одмах сам се заинтересовала“, присетила се једном приликом.
Њихова веза потрајаће више од две деценије, иако Сузан и Тим никада нису осетили потребу да је озваниче браком. За њу је управо слобода унутар односа била важна.
„Један од разлога због којих се нисам удала за Тима јесте то што мрзим претпоставку да, када се обавежеш некоме, престајеш да га доживљаваш као засебну особу. Волим да се пробудим и знам да сам изабрала да будем са том особом“, објаснила је.
Заједно су добили двојицу синова – Џека Хенрија, рођеног 1989. године, и Мајлса, рођеног 1992. године. У њиховој породици одрастала је и Сузанина ћерка Ева Амури, из претходне везе са италијанским редитељем.
Сарандон је говорила да је породични живот био у средишту њихове свакодневице, упркос томе што су обоје имали захтевне филмске каријере. Када би једно од њих радило, друго је покушавало да усклади обавезе тако да деца што мање осете последице непредвидивог распореда својих родитеља.
„Деца су ми много занимљивија од свега другог“, рекла је једном приликом, објашњавајући зашто је чак одбијала редитељске пројекте како би имала више времена за породицу.
У једном интервјуу њихову породицу описала је и следећим речима:
„У нашој породици нема следбеника, сви су вође. То је права ноћна мора.“
Сузан и Тим били су заједно 23 године, све до раскида 2009. године. Прекид је изненадио и саму глумицу.
„Била сам тужна. Нисам мислила да ће се то икада догодити“, признала је годину дана касније.
Касније је њихов однос описала мање као неуспех, а више као животну фазу која је завршена.
„Можда некога уведете у свој живот како бисте заједно имали децу, а онда схватите да је та сврха испуњена“, рекла је.
Ипак, њихов однос није нестао преко ноћи. Годинама касније Сарандон је говорила да су она и Робинс остали у добрим односима, пре свега због деце.
„Имали смо много успеха у послу, активизму и одгајању наше деце. То дефинитивно надмашује сваки осећај да смо нешто могли да урадимо боље. Проблем дугих веза јесте у томе што у једном тренутку покушавате да сачувате оно што сте изградили, уместо да везу прихватите као нешто што се стално мења, што треба неговати, преиспитивати и пустити да дише.
Само покушавате да одржите ствари онаквима какве јесу, а то не функционише, јер не можете да контролишете ни живот ни другу особу. На крају се борите против нечега што не можете да зауставите“, изјавила је.
После раскида поново је волела млађе мушкарце
Није, међутим, дуго остала сама. Након Робинса била је у везама са мушкарцима млађим од себе, међу којима је био и Џонатан Бриклин, који је од ње био млађи готово три деценије.
Сарандон никада није крила да јој разлика у годинама није пресудан критеријум. Много јој је важније било како се људи међусобно доживљавају и какав однос граде.
„Највећа разлика у годинама била је између мене и Луја Мала, али није толико ствар у годинама колико у статусу који имате када започнете везу“, објаснила је.
Управо јој је искуство са Малом показало колико је тешко променити улоге које људи заузму на почетку односа.
Оскар је освојила тек у зрелијим годинама
У међувремену је њена глумачка каријера доживела оно што многе холивудске глумице никада не дочекају – највећи успеси почели су да јој стижу у зрелијим годинама.
Велики пробој догодио се 1991. године са филмом „Телма и Луиз“, у којем је играла Луиз, уз Џину Дејвис у улози Телме. Прича о две жене које беже од живота који им је наметнут прерасла је у један од најважнијих филмова о женској слободи, пријатељству и побуни против друштвених очекивања.
За улогу Луиз Сарандон је добила нову номинацију за Оскара. Уследиле су номинације за филмове „Лоренцово уље“ и „Клијент“, а 1996. године коначно је освојила златну статуету за најбољу глумицу за филм „Мртав човек који хода“.
У овом остварењу утеловила је часну сестру Хелен Прежан и њен сложени однос са осуђеником на смрт.
Био је то врхунац периода у којем је Сарандон од цењене глумице постала једна од највећих холивудских звезда. Оскара је освојила након укупно пет номинација, а занимљиво је да је до највећег признања стигла у тренутку када је већ одавно доказала да њена каријера не зависи од младости ни од холивудских правила.
„Одувек сам била против смртне казне јер ми се чинила произвољном, хировитом, скупом и неефикасном као средство одвраћања. Међутим, тек када сам прочитала књигу ‘Деад Ман Wалкинг’ сестре Хелен Прежан, развила сам тако снажан, лични однос према том питању“, рекла је касније.
Управо зато је играње Прежан за њу било посебно захтевно. Није само утеловила стварну жену чији је рад ценила већ је, како је признала, осећала огромну одговорност да њену причу исприча онако како заслужује.
У филму је играла часну сестру која се залаже за затвореника осуђеног на смрт, а улога је савршено спојила њене две велике страсти – глуму и друштвени ангажман.
Јер док је на екрану играла жене које се боре против неправде, ван њега је већ годинама чинила исто.
Политички активизам због којег је Холивуд окреће леђа
Њен политички активизам почео је још почетком седамдесетих, протестима против рата у Вијетнаму, а временом је постао готово једнако важан део њеног јавног идентитета као и филмови.
Када је 1984. године отпутовала у Никарагву, где се упознала са последицама америчке политике у региону, њена посета изазвала је бурне реакције у домовини. Медији су почели да је представљају готово као непријатеља државе, а часопис „Пипл“ прозвао ју је „Ханој Сузан“.
Ипак, није одустала.
Наставила је да путује и говори о темама попут епидемије АИДС-а у Африци, положаја становника Хаитија и америчке спољне политике. Један од најгласнијих тренутака њеног политичког ангажмана догодио се 2003. године, када је отворено иступала против рата у Ираку.
„За мене је рат неуспех дипломатије, а не циљ сам по себи. Пре него што наша деца почну да се враћају из Ирака у ковчезима, а жене и деца почну да умиру у Ираку, желим да знам – шта нам је Ирак урадио? Људи у Америци не желе рат наслепо. Не желе да ризикују животе своје деце, али ни деце Ирака“, рекла је тада.
Иако је због својих ставова често била изложена критикама, наставила је јавно да говори о политичким и друштвеним питањима.
„Још ми није пријатно када морам да говорим пред гомилом људи. Трудим се да све буде једноставно“, признала је, додајући да је више занима да поставља питања него да другима говори шта треба да мисле.
Ни деценијама касније није одустала. Учествовала је и на протестима због којих је била привођена, а политички и друштвени ангажман с временом јој је постао важан колико и сама глума.
О односу Холивуда према женама говорила је без улепшавања, истичући да ће филмска индустрија пре опростити жени политичку ангажованост него старење.
Највише ужива у улози баке
Уз сав политички ангажман и све што је током деценија радила ван филмског света, Сарандон данас посебно ужива у улози која нема никакве везе са Холивудом – улози баке.
Има троје унучади, Марлоу Меј, Мејџора Џејмса и Матеа Антонија, децу своје ћерке Еве Амури. Након рођења првог унучета признала је да је бити бака много лакше него бити мајка, јер са собом не носи исте бриге и одговорности.
А као бака, чини се, нема намеру да буде претерано строга.
„Планирам да радим потпуно супротно од свега што моја ћерка покушава да постигне и да их потпуно размазим“, нашалила се.
Сузан Сарандон са 80 година не намерава да се повуче
Можда је најбољи одговор на питање како Сузан Сарандон замишља своје осамдесете године дала управо ове јесени у Венецији, где је представила филм „Тхе Ецхо Цхамбер“, остварење Андрее Палаора настало према последњем сценарију на којем је пре смрти радио Бернардо Бертолучи.
У филму игра Аву, остарелу певачку звезду која покушава да се врати на сцену. Међутим, Сарандон одбија да своје ликове посматра кроз призму година.
„Не сматрам их старима. Драго ми је што имају испуњене животе како године пролазе“, рекла је у Венецији, додајући да занимљивост и досада немају везе са годинама, већ са оним што неки лик жели или не жели.
И можда је управо у томе најједноставнији одговор на питање у чему је тајна њене дуговечности. Са 80 година и даље је занима оно што долази, а не оно што је прошло.
На филмском платну игра жену која покушава поново да стане на сцену, док Сузан Сарандон ван екрана и даље ради, говори оно што мисли и одбија да прихвати да би са годинама требало да постане мање видљива.
За жену која је деценијама пркосила правилима Холивуда, чини се да је управо то највећа победа – остати своја, без обзира на цену.
(Глориа.хр)
БОНУС ВИДЕО:
