Петра Дивац каже да данас са поносом говори о томе да је усвојена ћерка Влада и Снежана Дивац
Ћерка легендарног кошаркаша Влада Дивца и Снежане Дивац, отворено је говорила о свом детињству и одрастању. Испричала је како се носила са тиме да је усвојена и да ли јој је то задавало проблеме током одрастања.
Наследница легендарног кошаркашка Влада Дивца и његове супруге Снежане Ане Дивац, Петра, проговорила је о свом детињству, у којем је на најбољи могући начин прихваћена од свих чланова породице, иако није биолошка ћерка славног кошаркаша и његове супруге.
- Моја браћа и ја смо одрасли под лупом, сада се прати све, прате се друштене мреже. Сада је све доступно, укуцаш нечије име и фактички сазнаш целу историју особе. Ја се трудим да имам своје мишљење и да га истакнем. Родитељи су ме научили, посебно моја мајка, оба родитеља су ми "глас разума", али она ми је говорила:"Ајде, једина си женска наследница, једино си женско у породици, немој да те људи користе, стани иза својих речи - прича Петра за Информер.
Петра данас отворено говори о томе да није биолошка ћерка Влада и Ане.
- Сада са 25 година, могу да кажем да лако причам о томе. С поносом причам о томе. Међутим, у мом седмом, осмом разреду, када се прочуло, с једне стране пубертет и не ваљаш сам себи, а не овако нешто. Тада сам имала мало проблема, људи су ми постваљали питања, а ја нисам желела да ме питају било шта везано за чињеницу да сам усвојена. Увек сам потврђивала, о томе се причало како је то велики гест. Сада ми није проблем да о томе говорим, дошла сам у неке зреле године.
Она објашњава да јој није било лако када су се вратили у Србију из Америке:
- Ми смо се већ тада вратили у Србију и овде је мало више људи знало да сам усвојена него у Америци и овде су ме људи зезали због тога. Говорили су да су мене усвојили да би то добро изгледало у новинама, да сам ја увек црна овца у породици, да зато што ја нисам њихово биолошко дете, да мене неће исто волети. Мислим само да чујеш да ниси биолошко дете родитеља, непријатно ти је. Мене су највише зезали да ја никада нећу бити као моја браћа, увек ћу бити другачија од њих јер ја сам усвојено дете. И новине увек тако пишу, када објава нешто не представе нас као "Лука, Матиа и Петра", него "Лука, Матиа и усвојена ћерка". Увек је у наслову "усвојена ћерка Влада Дивца". То јесте део мене, али ме не дефинише као особу.
Петра је имала 6 месеци када је постала део породице Дивац, а њена браћа, Лука и Матиа су имали седем уи четири године:
- Лука је имао седам година када сам ја дошла, а Матиа четири. И увек се сетим приче да је Матиа који је био мали, није умео да каже мами:"Хвала" и није му било јасно одакле сам ја дошла, па је рекао:"Мама, хвала што си ми купила сестру". Није имао појма како сам ја ту дошла, мислио је да сам играчка. Лука је већ имао Матиу и њему је то било као још једна особа у породици.
Каже да се не сећа дана када су јој саопштили да није биолошко дете својих родитеља, али да се сећа тренутка када је почела да се пита:
- Искрено, не. Само знам да ми је мама рекла да сам видела жену у парку која доји дете, а ја сам у том тренутку пила нешто из флашице. Ја сам питала маму шта та жена ради, нисам то видела пре. Мама каже да сам била веома знатижељно дете, питала сам је тада да ли је и она мене дојила и она ми је рекла да није и због чега није. Ја сам већ тада почела да испитујем како је дојила Луку и Матиу и испитивала сам разлике. Ја сам одрасла с том чињеницом, није ми то одјендом саопштено.
Петра каже да билошку мајку не осуђује јер ју је дала на усвајање и да може да разуме:
- Не, ја гледам да не осуђујем људе. Крећем од себе, не бих волела да неко има предрасуде о мени. Сматрам да није лако дати дете на усвајање. Моја мама која је родитељ каже:"Дете толико волиш, замисли која мука је тог неког натерала да да своје дете". Дете дајеш и из најбоље намере дате на усвајање, желите му најбољи живот који сте замислили. Знам много примера, конкретно један где је девојка родила са 16 година. Шта да ради, дете гаји дете. Из најбоље намере је дала дете на усвајање и она каже:"Ти волиш дете, имао си га девет месеци у стомаку." Само могу да кажем:"Хвала и што су нас донели на свет, што се труде, што нас нису абортирали, што сада имамо шансу чак и да будемо овде и да разговарамо".
БОНУС ВИДЕО
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
