Књижевница Ведрана Рудан (75) о својим стањима и размишљањима редовно пише на блогу и дели их са својим верним читаоцима и пратиоцима на друштвеним мрежама.
У последњем блогу под називом "Кад мобилни утихне", Ведрана се дотиче смрти - теме коју многи избегавају да и помену, а камоли да о њој разговарају.
"Да ли је дозвољено умирати, а да то буде прихватљиво? Више сам у болници прикована жицама него што сам на слободи.
Боце и бочице постале су део мене. Осећам се спутано, нестрпљива сам, волела бих поново да будем слободна, здрава и љута на свет око себе онако како су то моји ‘пријатељи’ којима је смрт, њихова смрт, нешто о чему се не говори.
Зато ме и не зову. Боје се да бих започела прљаву тему која се ипак тиче само мене.
Постајем им досадна јер живим дуже него што су очекивали. Оне прве сузе смо исплакали, ово што се тренутно међу нама дешава је досадна празнина. Њих не занимају детаљи моје болести, не знају да ме живот радује - процветао ми је кактус на балкону.
Нешто се ипак променило. Изгубила сам интересовање за ‘пријатеље’ и потребу да им ‘помогнем’. Данас знам да никоме нисам ‘помогла’, они су некоме морали да истресу своје ‘муке’.
Жао ми је што сам потрошила године мислећи да сам била потребна и вољена. Ма не, није касно осетити лепоту самоће. Никога нисам изгубила.
Баш ме брига да ли ће њен муж престати да пије, зашто она више воли мачку него мене, зашто ја себи нисам рекла – па и ти више волиш пса него њу...
Остасмо саме смрт и ја.
Најзад сам слободна и слика коју видим је чиста. Гледам у оно жуто цвеће на балкону. Мир у души и само једно питање – зашто ништа нисам знала о људима? Да ли сам била глупа? Или ипак само здрава и ‘бесмртна’?"
(Н портал)
