Певачица Наташа Михајловић покренула је лични и друштвено важан пројекат посвећен свом покојном брату, који је извршио самоубиство 2004. године. Кроз песму „Пробуди ме, зови ме“, панеле са стручњацима и јавне наступе, говори о превенцији суицида
Певачица Наташа Михајловић одлучила је да започне самосталну каријеру из једног дубоко личног разлога – како би кроз уметност и отворене разговоре посветила пажњу теми која се ретко спомиње јавно, а дотиче многе: суициду. Њен рођени брат одузео је себи живот у пролеће 2004. године, и управо том догађају посветила је песму и цео пратећи пројекат који обухвата и панеле у више градова широм Србије, са укључењем стручњака.
– Никада нисам јавно говорила о овоме. Можда сам једном напоменула, али нисам била спремна да о томе причам док нисам имала прави повод. У бенду сам већ 15 година, а почетком ове године сам започела соло каријеру и сада имам снаге да све то поделим. Мој брат је себи одузео живот пре 20 година. После десет година сам написала песму Пробуди ме, зови ме, али нисам била спремна да је пустим у јавност. Чак сам размишљала да је ставим као последњу песму на албуму – испричала је Наташа.
На песми је радила заједно са Александром Бањцем, који је у међувремену преминуо, и Милошем Бером, блиским пријатељем и сарадником који је и сам изгубио сестру. Та песма, како каже, носи посебну енергију.
– Људи ми пишу откако смо покренули кампању. Захваљују ми се, кажу да могу да се исплачу – и то је поента. Да пробудимо нешто у друштву, да отворимо простор за разговор. Пробуди ме, зови ме носи управо ту поруку.
Брат јој је пре самоубиства рекао да музику више не доживљава као пре.
– Јесте. Када ме људи питају да ли сам могла нешто да приметим… Имала сам тада 25 година. Била сам млада и нисам то умела да препознам као позив у помоћ. Седам дана пре него што је то урадио, дијагностикована му је блага анксиозност, али то нико није схватио као озбиљно упозорење. Дан раније ми је рекао "Ја више не чујем музику". Нисам дубоко анализирала ту изјаву, али сам на његовим очима видела као да нешто није како треба.
Наташа је испричала да је њен брат био студент, врло искрен и осетљив. Није показивао знаке типичне депресије – спавао је нормално, јео, али је, каже, носио бол који се није видео споља.
– Тог дана, када сам га затекла, телевизор је био упаљен, ишле су вести. Био је то тежак тренутак. Спавала сам у соби поред те ноћи кад је дигао руку на себе, није ушао да ме пробуди да затражи помоћ. Јако је важно како комуницирамо у друштву. Медији имају моћ и одговорност – додала је и захвалила се Радио станици РАБ и Маји Раковић на подршци.
Панели које организује окупљају психологе, психијатре, а циљ је да се пружи едукација – како разговарати, како препознати знаке, како вратити поверење међу људима, али и у струку.
– Људи могу да се обрате Центру “Срце”, који је доступан сваког дана од 14 до 23 часа, на броју 0800 300 303. Наш циљ је да тај број постане доступан 24 часа дневно.
Говорећи о свом искуству, Наташа је додала да је кроз године и сама ишла на психотерапију, учила, читала и покушавала да разуме.
– Људи који изврше самоубиство трче ка смрти јер им она делује као једини излаз. Иду код лекара, али ништа се не пронађе – а њих заправо боли тело. То је страшан бол. Ми остали то често не можемо да разумемо.
Осврнула се и на период када су у земљи владали немири, што је, како верује, додатно утицало на њеног брата. Повезала је то и са данашњим временом:
– Сада су опет тензије, ратови, протести… Мој апел младима је да се окрену себи. Да буду информисани, али и да не забораве да чувају свој унутрашњи мир. Не можемо све да променимо, али можемо да се бавимо собом, својом породицом, оним што волимо.
"Мени је најважније да разговарамо са младима", истакла је. – Да им дамо прилику да поставе питања, да сами предложе како би они желели да изгледа превенција. То се уопште не ради, а управо је важно да се о овим стварима говори у школама, комшилуку, међу пријатељима.
У споту за песму Пробуди ме, зови ме налазе се фотографије њеног брата.
– Хтела сам да се види слика једне срећне породице која је преживела трагедију, али остала породица. Имали смо огроман ослонац у пријатељима. Самоубиство је још увек табу, људи га се плаше, сраме се. Ја сам скинула ту завесу да бисмо могли отворено да разговарамо.
Испричала је и како је након братове смрти брзо ускочила у обавезе, желећи да се склони од бола.
– То није добро. Треба дати простор за тугу. Мени се касније све вратило – имала сам здравствене проблеме. Као што поштујемо живот, морамо поштовати и смрт. Када некога изненада изгубите, желите да време стане.
Родитељи су, каже, показали огромну снагу.
– Научили су да из најтежег пронађу смисао. Сада су посебно фокусирани на мене. Тата ми каже да увек унесем ведрину када дођем кући.
Брата често сања.
– У сну ми је рекао: “Имаш мој благослов, снимај и живи свој живот.” Био је ведар, шалио се и последњег дана. И то је оно најтеже – никада не знаш колико таме неко носи у себи.
Говорећи о љубави, признала је да су јој неки мушкарци говорили да их третира као брата.
– Верујем у праву љубав. Мој брат не може бити замењен, али данас не постоји страх у мени. Нема нерешивих проблема. Људи ме доживљавају као веселу особу – и јесам, јер знам колико живот може бити тежак.
Да ли ће се појавити још нека песма у оквиру овог пројекта?
– Имам још једну, текст је суровији, али носи поштовање – колико год одлука о самоубиству била страшна, песма изражава поштовање према тој боли.
На питање да ли је њен брат снимио нешто, Наташа одговара:
– Постоји једна касета. Имао је савршен слух, обожавао је Шабана Шаулића. Снимио је неколико песама, волела бих да их једног дана поделим са људима.
(Стил/Нова схоw)
