СТАЉИН је целу деценију крио прави узрок смрти, сматрајући то "својом срамотом", те су чак и чланови породице мислили да је Надежда преминула од апендицитиса.
Русију су кроз векове обележиле велике личности - неке памтимо по херојским подвизима, а неке по страхоти коју су сејале.
У ову другу скупину свакако спада Јосиф Стаљин који је на власт дошао наком смрти Владимира Лењина и владао "гвозденом песницом" над Совјетским Савезом пуне две деценије. У аманет је оставио дугачак списак од неколико милиона "чистки" које су обављане под његовим наредбама.
А ко је Надежда Алилијева, жена којој је посветио 13 година свог живота, док их "смрт није раставила"?
Од породичног пријатеља до мужа
Алилујевин отац Сергеј је потицао из радничке породице која је деценијама радила као испомоћ, али га је његова амбиција и жеља за нечим више довела до политичке партије, како то углавном и бива, што је за последицу имало прогнанство у Сибир, а потом познанство са Стаљином.
Надежда је рођена у Баку, као најмлађа од четворо деце, али се породица преселила у Санкт Петербург како би Сергеј избегао хапшење.
Сергеј је у својој породичној кући често сакривао чланове руске револуционарне групе "бољшевика", укључујући Лењина и Стаљина. Изложена револуционарним активностима током своје младости, Алилујева је први пут постала присталица "бољшевика" још у току школовања.
Стаљин и Надежда су се познавали од њеног раног детињства, а постоје извесне тврдње и да ју је спасао од дављења. Након боравка у породичном дому Алилујевих, пар се зближио током лета, а венчао у марту 1919. године.
Жеља за радом упркос недостатку писмености
Стаљин је Алилујеву поставио за секретара у Народном комесаријату за националности, где је он служио као шеф. Не желећи да буде зависна од Стаљина, Алилујева је пренела функције и приступила Лењиновом секретаријату. То је наводно изнервирало Стаљина који је желео да његова жена напусти посао и остане код куће.
Алилујеви је било пријатно да ради за Лењина и његову супругу Надежду Крупску, такође бољшевичку функционерку, јер су били блажи према њој од Стаљина; Лењин је знао да је Алилујева напустила школу у младости и због тога јој је опраштао правописне грешке.
Неколико месеци након рођења првог детета Василија, Алилујева је искључена из бољшевичке партије јер је имала проблем да усклади породичан живот, професионални и партијски рад - сматрана је „баластом без икаквог интереса за живот партије“. Иако је примљена назад уз посредовање највиших партијских званичника, укључујући Лењина, њен пуни статус је враћен тек 1924. године. Алилујева је била забринута да, ако не ради ван куће, неће бити схваћена озбиљно.
Уморна од свог посла и несрећна у улози „прве даме“, Алилујева је тражила нешто што ће јој "попунити дане". Интригирало ју је образовање, те је уписала Индустријску академију, смер за инжењерство и синтетичка влакна - што је у то време била нова технологија.
Свуда се потписивала својим девојачким презименом, желећи да избегне привилегије.
Једина особа које се Стаљин плашио
Надежда није била посвећена мајка, те је свој посао препуштала дадиљама. Светлана, друго дете по реду, у својим мемоарима писала је да је њена мајка била "изузетно строга", као и да је била "једина особа које се Стаљин плашио".
Размирице у браку почеле су када је Стаљин рекао да је Надеждина мајка шизофрена. Карл Паукер, тада шеф Стаљиновог личног обезбеђења, био је невољни сведок њихових свађа. „Она је као кремен“, рекао је Паукер за Алилујеву, „Стаљин је веома груб према њој, али чак је се и он понекад плаши. Нарочито када јој осмех нестане са лица.“
Од слутњи до пољуљаног менталног стања
Последње године свог живота провела је у тешкој депресији, опкољена злим сумњама да је муж вара; већ стравичним мукама придружиле су се мигрене и рана менопауза. Узрочно-последична веза ових стања није позната - односно, да ли је Алилујева била у депресији и параноји због поремећаја хормона или је корелација између ових дијагноза непостојана.
У неколико наврата, Алилујева је наводно размишљала да напусти Стаљина и поведе децу са собом, а 1926. је накратко отишла, преселивши се у Лењинград.
Заташкани суицид
У новембру 1932. Алилујеву је делило само неколико недеља од завршетка студија на Академији. Заједно са својим сународницима, марширала је на паради 7. новембра поводом обележавања петнаесте годишњице Октобарске револуције, док су је Стаљин и деца посматрали са врха Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу.
Следеће вечери моћан политички пар је присуствовао вечери приређеној у стану Климента Ворошилова у Кремљу, Стаљиновог блиског пријатеља и члана Политбироа, у знак сећања на Револуцију. Иако је више волела да се облачи скромно, у складу са бољшевичком идеологијом, Алилујева је за ту прилику обукла гардеробу "достојну једне краљице".
Нажалост, вечера је завршила у свађи због Надеждине љубоморе, а извори наводе да ју је Стаљин гађао корицама хлеба.
Рано ујутру 9. новембра, Алилујева је пуцала себи у срце.
Стаљин је целу деценију крио прави узрок смрти, сматрајући то "својом срамотом", те су чак и чланови породице мислили да је Надежда преминула од апендицитиса.
