Гостујући у једној емисији Луис је открио зашто је носио галабије које су постале његов заштитни знак.
31. јула 2011. године, естрада је остала без једног од најпосебнијих музичара с наших простора – Љубише Стојановића Луиса. Певач препознатљивог гласа и аутентичног стила настрадао је у саобраћајној несрећи код Фекетића, док се враћао са наступа из Суботице. Имао је 59 година.
Рођен је 25. јуна 1952. године у Лесковцу, а надимак Луис добио је још као дете – због изузетних интерпретација песама Луја Армстронга, које је изводио већ са девет година. Тај надимак пратио га је до краја живота, а многи нису ни знали његово право име.
Спој џеза, фолка и душе
Луис је завршио средњу музичку школу у Нишу, а потом и Факултет музичке уметности у Београду. По образовању је био певач класичне музике и џез интерпретатор, али је публику освојио својим аутентичним стилом у којем је комбиновао џез са српском народном музиком и оријенталним мотивима – што је тада било готово незамисливо.
Био је пионир споја неспојивог: могао је да пева "Дуњо моја" с истом лакоћом као и "Wхат а Wондерфул Wорлд". Његове песме "Не куни ме, не ружи ме, мајко", "Дудо", "Клетва" и "Кад ме једном не буде" постале су евергрини.
Трагична прича прве супруге
У јавности је мало позната трагична прича о његовој првој супрузи, са којом је добио сина. Како је сам говорио, она га је напустила док је био у војсци 1979. године јер није желела да музичка сцена буде његов животни пут – желела је да буде просветар. Касније се, како је сам испричао, убила током ратних сукоба у Словенији.
Породица му била све
Иако је после трагедије тврдио да се више никада неће женити, живот му је подарио нову љубав – Дубравку, којој је посветио песму "Дудо". С њом је добио сина Марка и ћерку Мају, који су наставили очевим стопама у музици. Марко је постао музичар и продуцент, док Маја, како је једном испричала, "носи део татине душе у сваком тону који отпева".
Трећа животна сапутница била му је Силвана, с којом је добио још троје деце – Сергеја, Андреја и Елу Миту. Увек је истицао да је породица његова највећа вредност, уз музику.
Зашто је носио хаљине?
Гостујући у једној емисији Луис је открио зашто је носио галабије које су постале његов заштитни знак у дугој и богатој каријери.Како је истакао галабије је почео да носи од 1981.
- Свирао сам у "Еуридици“, у једном београдском клубу. Проблем је био са вентилацијом. Било је вруће и зими и лети, а сама бина где смо свирали била је доста издигнута – ближа плафону. Пуно сам се знојио. На почетку, врло кратко био сам у војничим панталонама, које сам волео да носим. Оне су на крају свирке биле мокре и морао сам да их мењам. Имао сам и дугу косу коју сам морао да фенирам. Једног дана један од кумова ми је предложио да се обријем. То сам врло радо прихватио јер сам се и раније бријао док сам био у војсци. А други кум, кога сам венчао, ми је причао да се у Каиру, где ради његова мајка, носе галабије сличне онима које су се носиле овде некада давно, нарочито у јужним крајевима Србије и у Босни. Ја сам тај предлог прихватио и од тада не скидам галабије. - рекао је певач.
Последњи дан и заувек у срцима
Настрадао је 31. јула у раним јутарњим часовима. Његов "мерцедес" сударио се са теретним возилом. Иза себе је оставио шесторо деце, безброј музичких хитова и неизбрисив траг на музичкој сцени Балкана.
Сахрањен је 4. августа 2011. године на гробљу Збег у Борчи, уз присуство породице, пријатеља и бројних колега са естраде.
Луис је отишао прерано, али његове песме и животна прича остају вечне. Био је уметник који није пристајао на компромисе и који је до последњег даха носио душу у гласу.
(К1)
БОНУС ВИДЕО:
