Кроз живот је корачао несигурним корацима али ка сигурном циљу за који је знао да ће бити испуњење његовог сна
Поводом годишњице рођења легендарног дизајнера Сесила Битона, која је била 14. јануара, било је време да се присетимо интересантног живота и славе коју је чувени фотограф стекао након мјузикла "Моја лепа госпођа" (Мy Фаир Ладy), позоришног комада који је доживео успех какав се након тога готово никад није поновио.
Сесил Битон је рођен 14. јануара 1904. у Лондону, тачније у Хампстеду, као син трговца Ернеста Волтера Хардија Битона и његове жене, Ети Сисонс. Сесил Битон је био препознатњив по свом дендистичком облачењу и феминизираним манирима. Као студент носио је кармин и мазао нокте.
Од малих ногу је показао интересовање за фотографију, а његов први додир са фотографијом био је преко његове дадиље која му је позајљивала камеру Кодак 3А, популарни модел фото-апарата намењен и идеалан за почетнике у овој области.
Фотографија му је испрва била хоби, након чега је отишао на школовање у Хароу, да би у периоду између 1922. и 1925, наставио школовање на Кембриџу, али га никад није завршио.
Напустио је универзитет, запослио се у трговачкој фирми свог оца и дао отказ већ после 7 дана. Малим корацима кренуо је да гради каријеру, прво за катлоге гардаробе, све док није стигао до Вога, прво као илустратор, а затим и као фотограф.
За време Другог светског рата пријавио се у службу министарства информација Уједињеног Краљевства као ратни фотограф. Путовао је по фронтовима и фотографисао војнике, избеглице, ратну опрему и објекте.
Ипак, најпознатије његово дело "Моја лепа госпођа" остало је уписано као његов велики успех.
Премијера на Бродвеју, 15. марта 1956. године, била је све само не мирна. Иако је Битон месецима радио на костимима са огромним ентузијазмом, пробе су биле хаотичне, сцена није функционисала како треба, завесе су запињале, а генерална проба завршила се као потпуни фијаско.
Снежне олује су растеривале публику, док је главни глумац, Рекс Харисон, био паралисан страхом и испадима ега.
Младу Џули Ендруз, тада двадесетогодишњакињу у улози Елизе Дулитл, ситуација је толико исцрпела да је током пробе у бесу бацила папуче у Харисоново лице, што су њене колеге наградиле аплаузом.
Ипак, Битон је бринуо без разлога. Вече премијере било је тријумфално. Како је записао у дневнику, "свака шала је била схваћена, свака нијанса дочекана овацијама".
Убрзо је постало јасно да је "Моја лепа госпођа" његов највећи успех до тада, што је касније и потврђено, јер му јед донела другу од укупно четири награде Тони.
До краја извођења 1962. године, након скоро 3.000 представа, мјузикл је постао најпрофитабилнији у историји Бродвеја. Лондонска верзија, постављена 1958. у позоришту Ројал Друри Лејн, играла се пет и по година и важила за најскупљу продукцију Вест Енда тог времена.
У каријери дугој преко 60 година Битон је постао интернационално славан по својим гламурозним и стилизованим фотографијама познатих и по дизајну филмских и позоришних костима. За свој рад на костимима добио је два Оскара, и то за филмове Жижи (1958) и Моја лепа госпођице (1964).
Битон је у костимима црпео инспирацију из едвардијанског периода, музика, елегантне тоалете своје мајке, шешире са нојевима перјем тетке Џеси, модне илустрације с краја 19. века.
Легендарна сцена на Аскоту, у црно-белој палети, постала је визуелни симбол представе – "непокретни фриз дама попут сврака на белој позадини", како ју је сам описао.
Укупно је дизајнирао више од 150 костима и опсесивно надгледао сваки детаљ. Шешири су били толико велики да су глумице понекад морале бочно да улазе у просторију, а дугмад са старих завеса из његовог дома завршила су као украс на костимима "Бисерних краљева и краљица".
Успех на сцени отворио му је врата модне и медијске славе, фотографије су се појављивале у Вогу и Ладиес’ Хоме Јоурналу, настале су модне и дечје колекције, изложбе скица, а касније и књига "Лепа дама Сесила Битона".
Филмска верзија донела је нову драму. Иако је Битон остао задужен за костиме и сценографију, Џули Ендруз је изгубила улогу Елизе, коју је преузела Одри Хепберн.
Снимање у Холивуду било је напето, Битон се често сукобљавао са редитељем Џорџом Кјукором, а тензије су кулминирале његовим прераним одласком са пројекта.
Ипак, сав труд се исплатио. Филм "Моја лепа госпођа" донео му је два Оскара, а његов рад заувек га је уписао у историју.
- Не постоји формула за успех. Али када се сви елементи споје у једну целину, све муке одједном постану вредне - написао је он једном приликом.
Сесил је током свог живота фотографисао велике холивудске звезде, а године 1972. добија титулу сера. Две године касније доживљава шлог, који је као последицу донео трајно одузимање десне стране тела.
Иако је научио да пише, слика и намешта фото-апарат левом руком, сматрао је да више неће моћи да зарађује. Као резултат те забринутости улази у преговоре са Филипом Гарнером око продаје на аукцији његових радова. Умире у својој кући у Бродчалку 1980. године услед срчаног удара.
Сесил Битон је за себе говорио да је "ужасни, ужасни хомосексуалац", лудо је био заљубљен у Питера Вотсона, богатог колекционара уметничких дела, али му он никад та осећања није узвратио. Битон је такође тврдио да је наводно имао аферу и са Гаријем Купером, али он о томе никад није говорио.
(Глоссy)
БОНУС ВИДЕО:
