Сазнајте све о његовом животу, породици, идентитету, љубави са Дарославом и највећим делима.
Један од најблиставијих умова домаће књижевности Мехмед Меша Селимовић рођен је на данашњи дан 1910. године у Тузли. Потиче из истакнуте муслиманске породице, а у родном граду је завршио основну и средњу школу.
Његов отац, Алија Селимовић, изјашњавао се као Србин муслиманске вере, није био строго религиозан, само би поштовао највеће муслиманске празнике. Изразито крут, сину није пружио топлину и разумевање које му је било потребно, пише у Мешиним мемоарима.
Рат
Селимовић је имао тежак живот, препун личних трагедија и несрећа. Отац му је рано умро, а Меша је Други светски рат дочекао, како је сам писао, "изгубљен и депримиран створеним стањем у Југославији и свету". Због сарадње са НОП-ом, Мешу, његову сестру и средњег брата 1942. године ухапсиле су усташе.
- Све троје смо везани у ланце (били смо везани 42 дана) и стављени у самице полицијског затвора - писао је.
Смрт браће
Након четири месеца пуштен је из затвора због недостатка доказа. Отишао је у шуму, на Мајевицу, у партизанску бригаду и постао члан Комунистичке партије Југославије. Тада су му стрељали брата Шевкију, а он је овај трагичан догађај искористио као инспирацију да напише свој чувени роман "Дервиш и смрт".
Шевкија је стрељан јер је из магацина Главне управе народних добара узео неколико комада намештаја (кревет, ормар, столицу и још неке ситнице), којим је хтео да опреми своју опљачкану кућу како би се у њу из логора вратила његова супруга Десанка.
Трећи брат у породици Селимовић, Теуфик, био је на високом положају у Озни. Он је непосредно пре смрти брату оставио кратку поруку преко возача.
- Поздрави Мешу, и реци му да сам невин.
- Те драматичне ноћи кад је вољени брат, стријељан издисао негде у околини Тузле, у проскозорје једног јутра на самом крају рата, сам на свету, понижен без икакве кривице, нисам могао да му вратим макар део указане љубави ни да му помогнем у том најстрашнијем часу његова живота, да му додирнем руку, да му лакшам самоћу пред неповратан пут у непознато, нисам ни знао шта се с њим дешава. Тај мој убијени брат је моја највећа туга, и они који су га убили као да су дуго смишљали како ће ми нанети највећу бол - описао је своју патњу велики писац.
Студије
Студирао је српско-хрватски језик и књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета. За време студија је добио надимак Меша, којим је након неког времена почео да се потписује. Након студија вратио се у Тузлу да предаје у тамошњој гимназији, која данас носи његово име, пише 24седам.
Након рата живео је у Београду, Сарајеву (радио је као професор у Средњој педагошкој школи и на Филолошком факултету)... Био је и уметнички директор филмске компаније Босна филм, руководилац драмског дела Сарајевског народног позоришта и главни уредник издавачке куће Свјетлост. Након сукова с неколико политичара и локалних интелектуалаца, Селимовић се 1971. године сели у Београд, где остаје до своје смрти 1982. године.
Био је члан Српске академије наука и уметности, као и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. У свом писму Српској академији наука и уметности из 1976. године, Селимовић наводи да упркос својим муслиманским коренима, себе сматра Србином и српским писцем.
- Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом.
- Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем. Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком - стоји у писму.
Писање
Своја дела почео је да прилично касно, а најбоље романе написао је шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Прву књигу "Прва чета" објавио је са 40 година. А следеће дело "Тишине" објавио је 11 година касније. Убрзо потом, објављени су и романи "Туђа земља" и "Магла и мјесечина", за које Селимовић није добио нарочито међународно признање.
Велику пажњу привукао је роман "Дервиш и смрт", објављен 1966. године,који је убрзо постао право ремек-дело. Како смо већ поменули, инспирација за роман била је неправда коју је доживео његов брат, који је стрељан за време рата. У њему приказао једва чујну побуну против друштва и атак на себе због ћутања. Роман "Тврђава" објавио је 1970. године, који је у другачијем тону, одише вером у љубав. ова два дела преведена су на енглески језик.
Брак
Био је ожењен Десом, са којом је имао ћерку Слободанку. Деса је била лепа жена, по занимању професорка физичког у гимназији у Тузли. Водила је порекло из познате српске породице.
Ипак, Селимовић је напустио супругу и мало дете због жене у коју се заљубио. Тада га Деса пријављује за ванбрачну везу и неверу. Жена у коју се заљубио звала се Дарослава Божић, супруга несталог заробљеника искљученог из партије и ћерка дивизијског генерала војске Краљевине Југославије.
Развео се од Десе и оженио Дарославу, коју је неизмерно волео и са којом је добио две ћерке Јесенку и Машу које живе у Београду. Даргослава је умрла 1999. године за време бомбардовања.
Смрт
Меша Селимовић је преминуо 11. јула 1982. године, нешто после 22 сата, у 72. години живота. Непокретан и нем, на телевизији је гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства са стадиона Сантиаго Бернабеу у Мадриду, између Италије и Немачке, када му је изненада позлило. Иако је лекар брзо дошао, могао је само да констатује смрт великана, писали су тада медији.
Вест о његовој смрти брзо се проширила Европом. Сахрањен је 14. јула у Алеји заслужних грађана Београда на Новом гробљу, поред Скендера Куленовића и Милоша Црњанског.
- Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увек сам био један од многих учесника у историјским збивањима - писао је скромно у "Сјећањима".
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
