Љубиша Самарџић, свима познат као Смоки, био је један од највољенијих глумаца на просторима бивше Југославије. Преминуо је 8. септембра 2017. године у Београду, у 81. години живота, оставивши за собом непролазан траг – десетине незаборавних улога, препознатљив осмех и глас који је увек говорио срцем. Отишао је тихо и достојанствено, баш као што је и живео – као уметник, супруг, отац и господин.
Живот славног глумца био је испуњен успесима, али и дубоким личним болом. Током снимања филма "Небеска удица", Самарџићева породица доживела је трагедију – његов син Драган, Гага, оболео је од леукемије и преминуо у 34. години живота. Тај губитак био је најтежи тренутак у глумчевом животу.
-Све смо учинили да победимо ту опаку болест. Мира је стално била уз њега, а ја сам снимао и слао новац у Лондон. Када је Гага отишао, мислио сам да нећу издржати, да ће ми срце препући. То је бол који је незамислив- испричао је чувени Смоки својевремено.
Тек захваљујући подршци супруге Мире, која му је рекла: "Живот је смрт, настави да радиш јер ћеш у томе наћи смисао" успео је да се поново усправи.
Деценију касније, 2014. године, Љубиши је дијагностикован тумор на мозгу. Први симптоми били су вртоглавице, губитак равнотеже и проблеми са говором. Брзо је потражио лекарску помоћ, а након магнетне резонанце, дијагноза је била немилосрдна – агресиван облик тумора. Лекари су му давали свега неколико месеци живота.
Као и многи његови јунаци на филму, није одустао
Подвргао се хитној операцији и дуготрајној терапији, укључујући зрачење и лечење у иностранству – у Немачкој и Италији. Упркос тешкој дијагнози, никада није јавно говорио о својој болести. Желео је да га памте по улогама, а не по патњи.
Последњи дани
Последње месеце живота провео је окружен породицом, у миру и тишини. Није желео сажаљење нити медијску помпу. Са светом се опраштао достојанствено, промишљајући о филму, глуми и животу. Његова последња жеља била је да га се људи сећају по улогама – Шурда, доктор Младен, инспектор Бошко Симић и многе друге које су га учиниле бесмртним.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у кругу најближих, без спектакла. Иза себе је оставио више од 70 филмских и телевизијских улога, десетине режираних и продуцираних филмова, и највећа признања домаће и регионалне кинематографије. Али изнад свега – оставио је топлину, хумор и људскост. То је оно по чему га памте генерације гледалаца. Његови филмови настављају да живе и говоре уместо њега, баш онако како је и сам желео.
