Олга Карађорђевић је била ћерка принца Николе, сина грчког краља Ђорђа И, и руске кнегиње Јелене Владимировне, унуке императора Александра ИИ Романова.
Олга је била грчка принцеза и српска и југословенска кнегиња. Као супруга кнезаПавла Карађорђевића, она је храбро на својим плећима носила све недаће које су задесиле њену породицу и умрла протерана. Правду је дочекала више година после смрти, када је њена ћерка Јелисавета успела да скине љагу са имена своје мајке и свог оца, коју су бацили комунисти, и сахрани остатке својих родитеља тамо где им је место - на Опленцу у породичној крипти.
Кнегиња Олга Карађорђевић је рођена 11. јуна 1903. године у Атини у дворцу Татој као најстарија ћерка принца Николе од Грчке, сина грчког краља Ђорђа И, и велике руске кнегиње Јелене Владимировне, унуке императора Александра ИИ Романова. Имала је још две сестре, Елизабету и Марину, и све их је одгајила енглеска дадиља Кејт Фокс.
Протерана из родне Грчке
Олга је имала једанаест година када је 1924. Грчка укинула монархију и прогласила републику, па је њена породица протерана из земље. Селили су се по Европи од врата до врата краљевских рођака, а Олга је одрастала у прелепу принцезу. Описивали су је као "дискретну, романтичну и крхку личност", а када је имала 19 година, 1923, обећана је данском принцу и каснијем краљу Фредерику ИX. Веридба је објављена 1922. али до брака никада није дошло јер је, наводно, дански престолонаследник на великом представљању држао за руку једну од Олгиних сестара уместо ње, што је по њу било изузено понижавајуће. Убрзо је Фредерику вратила прстен и прекинула веридбу.
Касније исте године, Олга је добила позив од пријатељице, леди Зие Вернер, да посети њен бал у Лондону. На раскошном балу нашао се и српски и југословенски кнез Павле Карађорђевић, где је први пут угледао своју будућу супругу, грчку принцезу. Према Олгиним речима, заљубила се у њега на први поглед. Упознали су се неколико дана касније, 10. јула 1922. године. Павле, братанац краља Петра И Карађорђевића, није био типичан племић, а то је и потврдио када је Олгу на први састанак извео у биоскоп, а не у отмени ресторан или позориште, што се очекивало од особа њиховог статуса.
Павле и Олга су се венчали 22. октобра 1923. године у Београду. Он је имао 30, а она 20 година. Кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ ВИ. Њихово венчање било је једно од најлепших које Југославија памти.
Млади пар плаве крви се населио на Бледу, али убрзо прелазе у Београд. Олга је, са јаким грчким акцентом, убрзо савладала српски језик. Добили су троје деце: кнеза Александра (1924 - 2016), кнеза Николу (1928 - 1954) и кћерку кнегињу Јелисавету (1936), која је у аутобиографији писала "Моја мајка је била прелепа грчка принцеза Олга, која је увек била дивно обучена."
Атентат на краља Александра
Приликом посете краља Александра И Карађорђевића Француској 9. октобра 1934. године, у Марсеју је извршен атентат. Атентатор, Владо Черноземски, припадник ВМРО, усмртио је југословенског краља са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра спољних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро. Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, а биле су умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија која је и подржавала усташе, као и Мађарска.
У тестаменту убијеног краља стајало је да Павле треба да буде први регент (намесник), а поред њега двојица других – Перовић (Хрват) и Станковић (Србин). Кнез је брзо и хладне главе преузео власт. Из дневника кнеза Павла може се видети да је тих првих месеци после преузимања намесничке дужности преживљавао тешке дане. Био је свестан да је и његов живот у опасности. Свом пријатељу у Енглеској Арчију Балфуру пише трећег новембра и каже му: „Последње три недеље мој живот је прави пакао и право је чудо како све то издржавам... Ако се мени нешто деси – а било би чудо да се не деси – молим те да се побринеш за Олгу и децу.“
Ситуација у Југославији се наредних година стабилизовала, али је остатак Европе је ишао ка рату. Фашизам у Италији и нацизам у Немачкој су озбиљно претили да угрозе мир, а Хитлерова моћ је расла. Немачка је одржавала добре односе са Краљевином Југославијом, Геринг ју је представљао на сахрани краља Александра, док је Италија даље заузимала агресиван став према Краљевини.
Година 1938. била је тешка за Павла и Олгу. Умрли су Олгин отац - грчки принц Никола, румунска краљица Марија, мајка југословенске краљице Марије, супруге краља Александра, и кнез Арсен Карађорђевић, Павлов отац.
Посета Павла и Олге Хитлеру
Притисци на Југославију да се прикључи силама Осовине био је све већи, а стање у Европи било је све напетије - све је мирисало на рат. Павле је знао да више не може да одлаже посету Немачкој. Званична посета Трећем Рајху почела је 1. јуна 1939. године. Била је то прва краљевска посета Берлину од доласка Хитлера на власт, па је фирер решио да буде импресивна. Предвиђено је да посета траје осам дана.
Павле и Олга су дочекани као прави краљевски пар уз све почасти. Одржаване су војне параде и приказиван је велики луксуз и раскош да би се гости задивили. Иза свега тога крила се политика, а Павле је то знао. Хитлер је Југославији нудио бројне повластице, а да она заузврат изађе из Друштва народа и да потпише пакт против Коминтерне. Кнез је све ово одбио.
Приликом ове посете настала је и фотографија Олге са Хитлером, где се смеје. Међутим, ово је била званична државна посета која е захтевала одређено понашање. С друге стране, записи су потврдили да је Олга била престрављена, згрожена и дубоко узнемирена сусретом.
Тајни састанак са Хитлером
Хитлер првог септембра 1939. године напада Пољску чиме почиње Други светски рат. Притисак на Југославију био је све већи јер се Немачка спремала и за поход на Русију, па је што пре морала да освоји Грчку, и зато је Хитлеру био неопходан пакт о ненападању са Југославијом. Британија на челу са Черчилом је тражила да Југославија уђе у рат на страни савезника желећи да се на балкану отвори нови фронт који би окупирао Хитлерове снаге. Међутим, подршка Британије је била само на речима, док је свака друга била изостављена. Таква подршка Југославији није користила, па је зато морала да се окрене Немачкој. Павлу је 1941. било јасно да се интереси Југославије ни у једној тачки не укрштају са интересима Британије.
Убрзо је Павле примио позив од Хитлера да посети Берхтесгаден, знао је да је са одуговлачењем готово и да мора да уради оно што је најбоље за своју земљу. Четвртог марта тајно је отпутовао у Немачку, где је провео пет часова са Адолфом Хитлером. По повратку у Југославију, одржана је седница Крунског савета. Седници су присуствовали кнез Павле, намесници Станковић и Перовић, председник владе Цветковић, министар спољних послова Цинцар-Марковић, министар војске Пешић, министар двора Антић, потпредседник владе Мачек (Хрват) и Куловец (Словенац).
Једногласно је одлучено да земља приступи Тројном пактууз одређене услове – поштоваће се суверенитет и интегритет Југославије; од Југославије се неће тражити војна помоћ нити прелаз или транспорт трупа кроз земљу у току трајања рата; интерес Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом реорганизације Европе.
Немачка је ове услове прихватила, али је одбила да их објави као део званичног договора, међутим дала је могућност Југославији да их као посебне документе објави у новинама, што је и урађено. Дан после приступања Југославије Тројном пакту, све три тајне клаузуле објављене су у „Политици”.
Југославија је овим споразумом фактички добила неутралност. Павле је знао да је то најбоља одлука, јер би у случају рата највише страдали Срби, Хрвати и Словенци би вероватно склопили нагодбу са Хитлером, а нажалост баш то се и десило.
Државни удар
Југословенске јутарње новине су 26. марта 1941. објавиле вест да је земља потписала Тројни пакт. С обзиром на то да званично нису објављене све тачке уговора, противници споразума су ширили гласине да је влада ступила у војни савез са Немцима, а народ је претпоставио да је то истина. У Београду су избиле демонстрације на улицама и у школама, а стране радио станице говориле су о могућности немачке интервенције.
Британија се спремала да изврши државни удар у Југославији после њеног приступања Тројном пакту. Боривоје Мирковић, генерал ваздухопловства у војци Краљевине Југославије, испланирао је државни удар. Према писмима словеначког лидера у то време, Михе Крека, који је био и министар у влади, "Мирковић је у Каиру признао да је још пре рата био британски обавештајац."
Кнез Павле је ухапшен. Одведен је у министарство војске пред генерале Симовића и Мирковића и професора Радоја Кнежевића, идејног творца пуча. План је био да случају да одбије да да потпише абдикацију, буде стрељан. Када су Павле и друга два намесника потписали оставке, одведен је у Бели двор где су га чекали малолетни краљ Петар, супруга Олга и деца. Имали су 4 сата да се спреме за одлазак.
Напољу је изманипулисан народ узвикивао „Боље рат него пакт, боље гроб него роб!“ Кнез је веровао да ће им Енглеска помоћи. У сузама су се поздрављали с Петром који је чак желео да крене с њима. Знали су да одлазе у изгнанство. Понели су само основне ствари, није било времена за паковање.
"Моја мајка је изненадно утрчала у моју собу и обукла ми плави капутић и доколенице, и ставила ми капу иако је већ било прилично касно. Дадиља је дохватила мог посебног плишаног меду и моју панду и почела да пакује нешто моје одеће у путну торбу. Мајчина служавка Гркиња Уранија убацила је у кофер неке старе мајчине џемпере. Мајка је трчала из једне у другу собу већ обучена у капут и преклињала нас да пожуримо. Дали су нам само четири сата да се спакујемо и исте вечери напустимо Београд или ћемо бити стрељани", сећала се Павлова и Олгина ћерка Јелисавета у својој аутобиографији.
За то време британски радио, по сећањима кнегиње Олге, неколико пута емитовао да су побегли у Немачку. Колима су отишли на железничку станицу да би возом кренули за Грчку. На станици су их чекали Кембел и Теренс Шоун, први секретар британске амбасаде у Каиру. Донели су и поклоне за децу. Павле је ово схватио као знак пријатељства које показују Британци и био је посебно дирнут и захвалан. Да је могао да види славље уз много шампањаца у британском посланству тог јутра, видео би колико греши.
Изгнанство
"Два дана касније стигли смо у Атину, свега неколико дана пре мог петог рођендана 7. априла. Ту смо накратко одсели код моје баке, мамине маме, њеног царског и краљевског височанства велике кнегиње Јелене Романове од Русије, удовице принца Николе од Грчке и Данске, сина грчког краља Ђорђа И и ћерке великог кнеза Владимира, стрица руског цара Николаја ИИ. Деловала је врло доминантно и заповеднички и моја мајка је одвајкада живела у страху од ње. Мој отац је водио разговор пун разумевања с грчким краљем и веома непријатан с мојом баком, која је сматрала да он више није подобан зет, па је желела да га мајка напусти. Мајка је то одбила", сведочила је кнегиња Јелисавета Карађорђевић.
Грчки краљ Ђорђе је тражио да се Олги, Павлу и деци дозволи да остану у Грчкој, Британци то нису прихватили. Послати су у Каиро, а одатле у Кенију. Смештени су у оронулу кућу, усред џунгле, на обали језера Наиваши. Постали су политички затвореници којима је слобода кретања дозвољена као и осталим посетиоцима колоније. Карађорђевићи су смештени у место Осериан које се налазило дубоко у провинцији, 120 километара од Најробија. Кућа која им је била намењена била је у јако лошем стању, недостојна једне краљевске породице. Двојица британских тајних агената налазила су се на сталној дужности пред капијом, а гувернер је поставио и мајора Шарпа да кнеза Павла стално држи под присмотром. Породица је била потпуно изолована, писма која су им стизала била су отварана.
У Британији и на простору Југославије се водила бескрупулозна, негативна кампања против Павла и Олге, измишљане су свакакве тврдње да би се оцрнили, а Симовић „опрао“ од неуспеха, с обзиром на то да је Југославија брзо капитулирала. Краљ Петар ИИ, његова мајка краљица Марија и југословенска влада били су у избеглиштву у Лондону за то време.
Павле је упао у депресију и здравствено стање било му је све лошије. Дане је проводио у постељи, јео је мало, а размишљао је чак и о самоубиству. Крајем новембра 1942. његов лекар је јако био забринут за здравље кнеза. У јуну 1943, иако се Черчил противио, Павлу је са породицом било дозвољено да се пресели у Јужну Африку после две године изгнанства у Кенији.
Олги је изгнанство тешко пало, иако је глумила нормалан живот, писала је у свом дневнику да јој је тешко да посматра несрећу и болест свог вољеног. Бавила се децом и учила ћерку Јелисавету француски језик.
Једанаестог јуна 1943. године Павле и Олга заувек су напустили Кенију. Преселили су се у Јужну Африку, у Јоханезбург. Павле је полако почео да се опоравља, како ментално тако и физички. Живот у Јоханезбургу био је много цивилизованији.
Указом из априла 1947. године, комунисти су породици Карађорђевић одузели држављанство, имовину, сва грађанска права и заувек им је забрањен повратак у земљу. Кнез Павле је проглашен ратним злочинцем, а Јосип Броз Тито је послао свог изасланика у Нирнберг да тражи од суда његово изручење. Суд је одбио тај захтев.
У фебруару 1948. Павле је почео да размишља о повратку у Европу, да би у октобру исте године он, Олга и Јелисавета добили јужноафричке пасоше и визе за улазак у Швајцарску. Пред крај месеца су стигли у Женеву.
Погибија сина Николе
Године 1954, 12. априла десило се за Карађорђевиће нешто страшно. У саобраћајној несрећи погинуо је Павлов и Олгин млађи син Никола. Ово је за њих, као и за Јелисавету и Александра, био велики ударац. Имао је свега 25 година, а Павле и Олга су се повукли из јавности.
У британској јавности појавиле су се озбиљне сумње да је смрт Николе Карађорђевића била завера СОЕ и југословенске УДБ-е и да су њихови припадници извршили монструозни задатак. Никола је сахрањен на гробљу у Лозани.
"Наша кућа у Паризу постала је као гробница. Музика у кући више никада није била дозвољена. А коме је и било до музике? И поред свих недаћа које смо прошли, на ово нико није био спреман. Најтеже су те изненадне смрти, без поздрава, без опроста, без последњег погледа или речи. Та недореченост појачава недостајање и очај. Мајка је годинама носила црнину, јер је девет месеци после Никијеве погибије изгубила средњу сестру, моју тетку Вули, а две године касније и мајку", писала је кнегиња Јелисавета у својој аутобиографији.
Крајем 1968. преминула је и друга Олгина сестра Марина, војвоткиња од Кента, од тумора на мозгу. "Моја несрећна мајка била је потпуно сломљена. Остала је без мајке и обе сестре иако су сестре биле млађе од ње. Њен свет се угасио, а мислим да је тада почела да се гаси и она. Без обзира на дубоку старост коју је доживела, њен ум је, верујем, спонтано изабрао деменцију да отклони спознају о свим тим догађајима с којима није била у стању да се суочи", била је искрена Јелисавета.
Кнез Павле Карађорђевић умро је у болници у Нијеу, у рано јутро 14. септембра 1976. године. Олга је била уз њега до последњег тренутка, чула је како је неколико пута јаукнуо ужаснут успоменом на убијене Обреновиће 1903. године; и последњи пут у свом животу она је узела његову руку да га утеши и подржи – онако како је то престрашени десетогодишњак сигурно желео да неко учини седамдесет три године раније. Павле је сахрањен крај Николе, на гробљу у Лозани.
Смрт велике кнегиње
Због стања у коме се налазила, Олга је после губитка супруга време углавном проводила код сестре у Великој Британији. Увек достојанствена, наставила је да присуствује великим догађајима европских краљевских породица. Престолонаследника Александра ИИ Карађорђевића је испратила до олтара на његовом венчању, пошто његова мајка и бака због здравствених проблема нису присуствовале обреду. Олга је била и једна од званица на венчању принца Чарлса и леди Дајане Спенсер 1981. године.
Олга Карађорђевић је доживела дубоку старост. Пред крај живота, оболела је од Алцхајмерове болести. Преминула је 16. октобра 1997. године у Паризу и сахрањена је поред супруга и сина у Лозани.
Кнез Павле и Олга Карађорђевић на венчању 1923 и 37 година касније 1960 у Паризу пиц.тwиттер.цом/ФрqyцyЛРЈа
— Миско Миско (@тодДМ53изјАСпРе) Април 2, 2020
После тридесет година од смрти кнеза Павла, 14. септембра 2006. године, у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду служен је помен кнезу Павлу, кнегињи Олги и кнезу Николи. Помену је присуствовао и наш патријарх Павле.
Рехабилитација
Кнегиња Јелисавета Карађорђевић је неуморно настојала да скине љагу са имена својих родитеља и њихове неправедне, историјски нетачне репутације народних непријатеља. Седмог јула 2008. године поднела је захтев за рехабилитацију свог оца Окружном суду у Београду. Године 2011. коначно је бар делимично исправљена неправда нанета кнезу Павлу, када је 28. новембра Виши суд у Београду донео решење којим се „усваја захтев за рехабилитацију кнеза Павла Карађорђевића из Београда, па се утврђује да је ништавна одлука Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Ф.бр.3572 од 17.09.1945. године, од дана њеног доношења, као и да су ништавне све правне последице наведене одлуке, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитовано лице кнез Павле Карађорђевић се сматра неосуђиваним.“
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
