Српска православна црква и њени верници сутра славе Преподобног Захарија (Претпразништво Благовести).
Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци.
Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: "Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје".
А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: "Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!" Био великим светлом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
Молитва гласи:
- Данас је почетак васељенске радости, да запевамо претпразничко откривење, јер ево Гаврило долази, носећи Дјеви благовест и кличе Јој: Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом! Шта човеку вреди. Ти Господе, рече. Да сва свет пространи у својину стече, Када мора данас ил’ сутра умасти. А стечено благо њега надживети! Шта вреди да круну он на главу стави Кад је иза себе мора да остави! Шта му вреди злато и хрпа од сребра Кад прорасте трава кроз суха му ребра! Шта помаже свила, бисер и јестива. Кад га сунце више не сагледа жива! Изгуби ли душу, шта му свет помаже? Тел'о му без душе у гроб се полаже. Тело му и душа, обоје умрли. Свако својим путем своме гробу хрли. Два мртваца тада људи сахрањују, Ни за једним од њих горко не тугују. О нек чува душу ко разума има, Опомену јасну Ти си дао свима. Душа је једино што се може спасти. Све друго у свету – и свет хе пропасти. О Господе драги, кад Твој савет знамо. Још и силу Твоју и помоћ требамо. О помози, блаже, нашој грешној души, Дим сујете светске да је не угуши.
(СД)
БОНУС ВИДЕО
