Мирослав Крлежа је волео Белу до последњег дана, а њихова веза била је пуна изазова
Први пут Крлежа је видео Белу 1909. године на прозору куће у Оточцу кад је на наговор свога пријатеља из кадетске школе, и Белиног ујака, Дане Вуксана посетио Оточац. А Дане је с одушевљењем породици приповедао о свом пријатељу Мирославу Крлежи.
– Ујакове речи су оставиле утисак и на младу Белу која је са све већим занимањем слушала његове приче о младом Крлежи. Крлежа у два наврата, 1910. и 1911. године, посећује свог пријатеља Дану у Ђорђићевој и тада први пут, након „указања” на прозору у Оточцу, види Белу. Судбоносни сусрет за њих двоје догодио се на Зрињевцу у августу 1917. Бела је била у шетњи с пријатељицом. Мирослав јој је пришао и договорио сусрет следећега дана на горњоградској променади. Од тога дана развија се њихова узајамна наклоност која је прерасла у љубав. Њихови родитељи били су против везе младога пара, али успркос свему, они су започели своју везу. Подршку им је дао једино Дане Вуксан и стога се пар одлучује на тајно венчање. Венчали су се у цркви св. Блажа у Загребу 14. новембра 1919. Обред венчања био је скроман и без родбине. Кумови брачнога пара били су сликар Љубо Бабић и књижевник Милан Беговић, истиче Весна Вукелић Хорватић.
Према њеним речима, брачни пар Крлежа напушта Загреб у августу 1920. године и одлазе у Дугу Ријеку код Копривнице где је Бела добила посао учитељице. Бела никако није била задовољна својом службом, а Крлежа се тешко носио са животом у провинцији. Мучила их је и неимаштина те је Крлежа размишљао о пресељењу у неки други град на подручју ондашње државе СХС.
Решење се појавило у облику оставштине Крлежине тете Јосипе Хорват Навратил која му је оставила стан у Куковићевој улици (данашњој Хебранговој) и вредан иметак који се састојао од скупоценог намештаја, уметничких предмета, новца, вредносних папира и једнога ћупа пуног злата, пише у каталогу изложбе.
– Тиме су се побољшале њихове животне прилике што је резултирало повратком у Загреб у лето 1921. године, али и нормализацијом односа међу њиховим породицама. Пре усељења на Гвозд 23, у раздобљу од 1922. до 1952. године Бела и Крлежа променили су четири загребачке адресе. У стану у Куковићевој 28, у којем су живели као заштићени станари јер је зграда била у власништву обитељи Сингер, остају све до 1935. године. Ту су проживели дане истинске среће, професионалних успеха, али и првих брачних проблема повезаних с честим Крлежиним избивањима из Загреба. Бела и Мирослав Крлежа кратко су живели у стану у Михановићевој улици. Ту је Крлежа довршио писање свог маестралног дела „Балада Петрице Керемпуха”, а Бела се истицала глумећи у мањим улогама комедиографског репертоара – наглашава Весна Вукелић Хорватић.
Објашњава да је у Радишиној улици брачни пар Крлежа становао од 1937. до 1946. године. Из стана „ратне депресије”, како га назива Бела, често су избивали и бежали у Малинову улицу код обитељи др Берислава Борчића.
Ратно време њима није било нимало лако да преживе јер Крлежа је био стављен на листу забрањених писаца. Неколико пута био је и ухваћен, а од сигурне смрти спасио га је др Ђуро Вранешић, неуролог и психијатар који је водио Санаториј за живчане болести на Зеленгају.
– Вранешић је под велом „лечења” скривао Крлежу у свом поткровном стану у санаторију. Крлежа године до краја рата проводи у својеврсној изолацији, али није беспослен – започиње рад на „Детињству у Аграму”, пише дневничке записе и есеје, проучава грађу за будућа дела о Аретеју и Јурају Крижанићу. За разлику од супруга, Бела је наставила да ради у Хрватском народном казалишту, улоге је низала једну за другом о чему нам сведоче штампани медији из онога времена. Након рата брачни пар Крлежа мења адресу становања, па одлазе у Улицу браће Кавурића 23 (данашњу Хебрангову). Након усељења у стан у Улици браће Кавурића били су задовољни, био је простран и у средишту града. Но, с временом промет у тој улици постао је густ, бука је била даноноћна и у дворишту се налазила и клаоница па су Бела и Крлежа размишљали о пресељењу. За њихове жеље о селидби у нови, мирнији простор сазнала је Елизабета Реин, власница Виле Реин. Но, проћи ће још кратко време пре него што су се Крлежини преселили у Вилу Реин – пише ауторка изложбе.
Успркос Крлежином ћутању током Другог светског рата, како додаје, остајући након резолуције Информбироа чврсто на Титовој страни, почиње успон Мирослава Крлеже на друштвеној лествици.
Бела и Мирослав Крлежа од октобра 1949. године па све до лета 1950. године боравили су у Паризу где је Крлежа обављао дужност главног водитеља пројекта, својеврсног „дуцтус генералис”, велике изложбе која се припремала у Паризу – „Изложбе о средњовековној уметности народа Југославије” која је за имиџ тадашње државе била изузетно битна.
Након повратка из Париза Крлежа је уверио југословенске политичаре у потребу покретања енциклопедије која би садржавала свеукупно знање о народима Југославије. Крлежина је иницијатива прихваћена и петог октобра 1950. године основан је Лексикографски завод ФНРЈ, а Крлежа је постао његов директор.
– Бела и Крлежа настањују се на Гвозду 1952. године. Бела је била одушевљена простором и самом позицијом куће у резиденцијалној загребачкој четврти Тушканцу. Крлежа је у почетку био сумњичав и несклон тој идеји, но попустио је пред Белиним аргументима. Бела и Крлежа провели су на Гвозду задњих 30 година свога живота. Њихов дом био је место сусрета људи из културног и политичког живота онога времена. Неколико пута у посету им је долазио и Јосип Броз Тито са супругом Јованком. Занимљиво је да су Крлеже угошћавале искључиво један пар с образложењем да ће им се тако моћи у потпуности посветити.
Бела Крлежа обожавала је цвеће и за њеног живота Гвозд је био пун цвећа. Гости који су долазили на Гвозд Бели би доносили букете цвећа, најдраже су јој биле жуте руже. Свој летњи одмор од почетка 50-их година Бела и Крлежа често су проводили на Брионима у друштву Јосипа Броза Тита и Јованке Броз, али и осталих политичара онога доба. Омиљено Белино место за одмор била је и Опатија, али и Вила Бистрица на Тржичу – наводи ауторка поставке.
Последњи пут, додаје, Бела се појавила на позорници ХНК у октобру 1964. године. Након тога није више наступала те је пензионисана крајем августа 1966. године.
Након одласка у пензију Белин друштвени живот није прекинут. Редовно се састајала са својим пријатељицама и бившим колегиницама.
За разлику од супруге, Крлежа последње две године живота није могао да се креће без штапа, а због нарушеног здравља прекида своје друштвене и културне активности те се повлачи у осаму свога дома на Гвозду. У град више није силазио; њему су долазили пријатељи, колеге, познаници, књижевници, новинари. И даље је био на челу Лексикографског завода, али у своју канцеларију у Франкопанској улици више није долазио.
Почетком 1981. године Белино здравствено стање се погоршало те је одвезена у Болницу др Младен Стојановић (данас КБЦ Сестре милосрднице).
Пој птица Крлежу је пробудио 23. априла 1981. на дан када је Бела преминула. Крлежа је од Белине смрти био у депресивном расположењу, рапидно је пропадао и све чешће размишљао о својој смрти.
Заувек је затворио очи 29. децембра 1981. године.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
