Мало је жена које су толико утицале на свет моде, а да су истовремено остале помало у сенци сопственог рада.
Грејс Кодингтон деценијама је стварала неке од најмаштовитијих модних фотографија, претварајући едиторијале у мале филмске приче, пуне романтике, драме и фантазије. Њена ватреноцрвена коса, препознатљив изглед и беспрекоран осећај за естетику учинили су је једном од најважнијих фигура америчког Вога, али и много више од тога – женом која је доказала да мода може бити уметност приповедања.
Публика ју је шире упознала захваљујући документарцу "Тхе Септембер Иссуе" из 2009. године, који је приказао њен сложен, али изузетно плодоносан професионални однос са Аном Винтур. Ипак, иза модне легенде крије се живот испуњен великим сновима, болним губицима, љубавним разочарањима и непрекидном потребом за стварањем.
Детињство у Велсу и снови о другачијем животу
Грејс Кодингтон рођена је 20. априла 1941. године на велшком острву Англси, у мирном, удаљеном делу Велике Британије. Одрастала је у Треардур Беју, у окружењу које је било далеко од гламура, светских метропола и узбудљивог живота о којем је маштала. Њена породица била је повезана са малим хотелом, а детињство је проводила у средини у којој су дани пролазили мирно и прилично предвидљиво.
За разлику од многих девојчица које су маштале о глуми или певању, Грејс је одмалена била опчињена модом. Највећи прозор у свет који је желела да упозна био јој је британски Вог. Часопис је наручивала преко локалне продавнице, а његови примерци нису увек стизали. Када би их се коначно докопала, сатима би проучавала фотографије, одећу и жене које су представљале потпуно другачији свет од онога у којем је живела.
Мода за њу није била само одећа. Била је обећање слободе, лепоте и живота испуњеног могућностима.
Са 18 година одлучила је да напусти родни крај и оде у Лондон. Тај корак био је њен први велики искорак ка остварењу сна који је годинама пажљиво чувала.
Лондон, манекенство и несрећа која јој је променила живот
Долазак у Лондон 1959. године означио је почетак новог поглавља. Грејс је уписала школу манекенства Чери Маршал, у којој је учила како да се шминка, стилизује косу, хода у високим потпетицама и понаша пред фото-апаратима. У почетку је радила и као конобарица, док је покушавала да пронађе своје место у модној индустрији.
Прекретница је стигла исте године, када се пријавила на такмичење за младе моделе које је организовао британски Вог. Освојила је прво место у категорији Yоунг Идеа и тако привукла пажњу модних професионалаца. Међу људима које је тада упознала био је и чувени фотограф Норман Паркинсон, који ће постати њен ментор и дугогодишњи пријатељ.
Грејс је убрзо постала тражено лице. Њена упечатљива коштана структура лица, изражајне очи и црвена коса издвајали су је из масе. Шездесетих година, у време када је Лондон постајао средиште нове модне револуције, радила је са значајним фотографима и именима попут Дејвида Бејлија, Мери Квант и фризера Видала Сасуна.
Међутим, баш када је њена каријера била у успону, доживела је озбиљну саобраћајну несрећу. Године 1961. повредила је лице и изгубила капак, због чега је прошла кроз дуготрајан процес реконструктивне хирургије. Опоравак је трајао око две године, а њена будућност у манекенству одједном је постала неизвесна.
Ипак, Грејс није одустала. Вратила се послу и наставила да ради, али је несрећа у њој покренула размишљање о томе шта би могла да ради уколико једног дана више не буде могла да се ослања на свој изглед. Није ни слутила да ће управо тај заокрет довести до њеног највећег професионалног успеха.
Од модела до жене која је стварала магију за Вог
Године 1968, после готово деценије проведене пред објективима, Грејс је направила заокрет који ће одредити остатак њене каријере. Придружила се британском Вогу као млађа модна уредница, радећи под уредницом Беатрис Милер.
Уместо да одећу само носи, почела је да осмишљава читаве визуелне светове. Њени едиторијали нису били обичне фотографије модела у дизајнерским комадима. Имали су заплет, атмосферу, ликове и емоцију. Понекад су подсећали на бајке, понекад на филмске сцене, а неретко на снове из којих се човек не жели пробудити.
Грејс је разумела да добра модна фотографија мора да исприча причу. Одећа је била само један део те приче, а локација, светло, сценографија и израз модела подједнако важни елементи.
Током година сарађивала је са неким од највећих имена модне фотографије, међу којима су били Артур Елгорт, Стивен Мајзел, Ени Лајбовиц и Стивен Клајн. Њена способност да од једноставног задатка направи визуелни спектакл учинила ју је једном од најутицајнијих креативних уредница своје генерације.
Њујорк, Калвин Клајн и сусрет са Аном Винтур
Крајем 1986. године Грејс је добила понуду која је значила нови почетак. Прихватила је место директорке дизајна у кући Калвина Клајна и 1987. преселила се у Њујорк. Ипак, недостајао јој је свет часописа, па се већ 1988. вратила уредничком послу, овога пута у америчком Вогу.
Управо тада почиње и њена чувена професионална сарадња са Аном Винтур, која је исте године постала главна уредница магазина.
Њих две биле су потпуно различите по темпераменту, али су делиле сличан осећај за моду и изузетно високе професионалне стандарде. Винтур је била позната по својој одлучности, организованости и способности да препозна оно што ће обликовати индустрију, док је Грејс била интуитивна, креативна и спремна да идеје развија до крајњих граница.
Године 1995. Грејс је постала креативна директорка америчког Вога. Њихова сарадња постала је једна од најпознатијих у модном свету, али то није значило да су се увек слагале.
Напротив, обе су биле тврдоглаве и имале снажне ставове. Грејс је отворено говорила да су умеле да изнервирају једна другу, али и да је између њих одувек постојало међусобно поштовање.
Њихов однос шира публика упознала је кроз документарац Тхе Септембер Иссуе из 2009. године, који прати настанак чувеног септембарског броја Вога. Док је Винтур представљена као строга уредница која доноси коначне одлуке, Грејс је откривена као креативна снага која се бори за своје замисли и не пристаје лако на компромисе.
За многе гледаоце управо је она постала најзанимљивија личност филма. Показала је да иза најлепших модних фотографија стоје сати рада, неслагања, перфекционизам и огромна количина маште.
Љубавни живот: два брака, разочарања и посебна пријатељства
Иза професионалног успеха Грејс Кодингтон крио се и сложен приватни живот. Године 1969. удала се за угоститеља Мајкла Чоуа, познатог по ресторанима Мр Цхоw. Брак је, међутим, потрајао свега шест месеци.
Неколико година касније упознала је фотографа Вилија Кристија, са којим је делила љубав према уметности и креативном раду. Венчали су се 1976. године, али су се раздвојили 1980. Њихов однос био је важан део њеног живота у Лондону, а каснији распад брака оставио је простор за ново поглавље.
Грејс је била повезана и са фризером Дидијеом Малиџом, својим дугогодишњим партнером, са којим је касније живела у Њујорку. За разлику од бројних јавних личности, никада није свој приватни живот претварала у спектакл нити је инсистирала на томе да сваки његов детаљ буде познат јавности.
Велики емотивни ударац доживела је 1973. године, када јој је умрла сестра Розмери. Грејс је преузела бригу о сестрином сину Тристану и покушала да га формално усвоји, али јој то није пошло за руком. Породична трагедија оставила је дубок траг у њеном животу.
Посебно место у њеној биографији заузима пријатељство са модним новинаром и креативцем Мајклом Робертсом. Након распада њеног другог брака, Робертс се уселио у њену лондонску кућу. Њих двоје постали су блиски пријатељи и сарадници, делили су хумор, разговоре о моди, уметности и људима, а он је касније имао важну улогу и у настанку њених мемоара.
Робертс је преминуо 2023. године, а Грејс је у свом новом пројекту посветила дирљив омаж пријатељу без којег, како је истакла, није било лако наставити рад.
Шта ради данас, након одласка из Вога?
Године 2016. Грејс је одлучила да се повуче са места креативне директорке америчког Вога и пређе на самостални, односно фрееланце рад. После готово пет деценија проведених у свету Вога, желела је више слободе да бира пројекте и сарађује са различитим публикацијама.
Одлазак није значио и крај њене каријере. Наставила је да ради на модним фотографијама за Вог, W и друге часописе, сарађујући са фотографима чији су радови обележили савремену модну индустрију. Радила је и на пројектима повезаним са кућом Луј Витон, укључујући сарадње и модне догађаје који су јој омогућавали да остане у додиру са светом који је обликовала деценијама.
Посебно је занимљиво што је наставила да развија и своју љубав према илустрацији, књигама и мачкама. Њени цртежи и препознатљиви мачји мотиви појављују се у различитим креативним пројектима, док је њена аутобиографија Граце: А Мемоир, објављена 2012. године, читаоцима пружила интимнији увид у њен живот.
У октобру 2026. године у средишту пажње је њена нова књига Граце: Ноw, издање које окупља више од деценије модних фотографија насталих у сарадњи са 13 фотографа и фотографских тандема. Књига обухвата радове за водеће модне публикације, али и њене коментаре и цртеже, нудећи поглед на креативно раздобље које је уследило након што је напустила сталну позицију у Вогу. Поводом објављивања књиге, 8. октобра 2026. разговарала је са Аном Винтур у лондонском музеју Викторије и Алберта.
Грејс данас ради мање него у време када је путовала светом и свакодневно стварала едиторијале, али није изгубила интересовање за моду. У новијим разговорима говорила је о томе да је индустрија постала другачија, да више не посећује толико ревија и да је све мање привлачи претеривање у моди. Ипак, и даље прати дизајнере чији рад цени, а посебно издваја Миучу Праду.
Њена прича није само прича о жени која је успела у модној индустрији. То је прича о особи која је неколико пута морала да почне изнова – након одласка из родног места, несреће, породичних губитака и великих професионалних промена. Уместо да се задовољи славом коју је стекла као модел, Грејс је изградила други живот иза објектива, где је њена машта постала важнија од њеног изгледа.
И можда управо у томе лежи тајна њене дуговечности: никада није била само лице једне епохе. Била је жена која је ту епоху помогла да створи.
БОНУС ВИДЕО:
