Ђулкица Сакић о борби са карциномом и терапијама.
Ђулкица Сакић, ћерка покојног певача Синана Сакића, недавно је поделила јавно своју потресну причу о борби са карциномом. Њена жеља је била да отвореним сведочанством пружи подршку и инспирацију другима који пролазе кроз слична искушења.
Говорећи о третманима и чувању косе током агресивних терапија, Ђулкица се осврнула на сопствено искуство:
- Имала сам срећу. Знам то и не узимам здраво за готово. И поред агресивне терапије и радиотерапије, моја коса је остала. Не зато што сам нешто "урадила боље" већ зато што је код мене деловало. На слици је хлађење власишта током терапије. Метода која некима помогне да сачувају косу, а некима нажалост не. Зато ово није обећање. Није правило. Само моја прича. И дубоко поштовање према свима којима је коса опала - јер снага нема везе с косом. Снага је у проласку кроз ово - започела је она своју причу.
Годинама потискивани стрес и ненадокнадив губитак оца одразили су се на њено здравствено стање, водећи је кроз узастопне дијагнозе и тешке физичке и психичке кризе.
- Имала сам рак за раком. И сваки пут сам устајала. А онда сам остала са овим једним. И не дам му да ме дефинише. Не дајем му ни простор више него што мора да има. Било је превише стреса који сам носила ћутке. И губитак мог оца који нисам успела да прихватим годинама. Бол је остао у мени, а тело је на крају почело да говори. Прво тихо. Онда гласно. Депресија. Па болест. Па опет. Некад сам била толико исцрпљена да сам се сударала са зидовима. А већ следећег дана - нова терапија. И ишла сам. Не зато што сам била јака. Него зато што сам морала. И још сам ту. И идем даље.
Њена породица, а посебно супруг и две најстарије ћерке, били су уз њу и сведочили њеним најтежим падовима, али и моментима наде.
- Моја борба није била метафора. Била је стварна. Моја породица је гледала моје дно, сударање са зидовима, умор који ме гаси, бунцање... И дане када нисам била ја. Али гледали су и моје небо. Моменте када сам се смејала, планирала, веровала. Мој супруг и моје две најстарије ћерке носили су огроман терет један период, то ме је болело више од свега. И тада сам одлучила: Никада више нећу дозволити да ме гледају у овом светлу. Пресекла сам. Прекинула сам радиотерапије и хемотерапије. Потписала да их више не желим. Тај бол више нисам хтела. Одлучила сам да верујем у природу. У себе. И успела сам. Доктор ми је рекао да никада није видео одлучнију жену. Ја нисам "чувала себе". Ја сам живела. Излазила сам. Смејала се. Падала. Устајала. Слушала разне приче, и ниједна ме није дотицала. Знала сам да изађем и да после тога завршим у болници. Али сам знала и да ја бирам живот, сваки пут - закључила је том приликом Ђулкица у својој објави на Инстаграму.
"Немам контакт са породицом"
Подсетимо, Ђулкица је недавно говорила о односу са мајком и осталим члановима породице.
- Нема ту релације и тако је већ неколико година из можда више њима познатих разлога. Пресекла сам и не желим своју породицу да доводим у ситуацију да се некоме објашњавам. Желим све најбоље брату и мами, али што даље од мене. Не идем тамо и не сметам им. Од кад сам се удала, мој однос није био најчистији, увек је однос био конфликтан и увек сам ја била проблем. Нисам могла да дођем до изражаја и у мојој породици мушка деца пролазе боље него женска и немам проблем са тим, јер сам на време схватила. Преокрет се десио кад се десило све са Рашидом и жао ми је ситуације у којој је био и начин на који је завршио, али ми је драго јер је мој тата отишао пре њега, јер он то не би преживео и чврсто стојим иза тога. Нанео нам је милион тешких ситуација, али то не значи да ми није тешко. Требао је да буде сахрањен у Сремској Митровици под неким бројем, међутим, позвала сам рођака и рекла ако његови мама и брат не преузму њега, онда ћу то ја и они су ми рекли да је све завршено и да се не бринем. Нисам се бринула, али нисам желела ни да има број - рекла је тада.
- Није лако кад знаш да си болестан, а нема нико да те позове. Нико ме није питао “како је прошла операција“, ни мама, а ни брат. Имала сам радиотерапије које су јако захтевне, а пре којих сам морала девет таблета да попијем. Нисам знала где сам кренула и где ми је кућа након тога. Седам месеци након татине смрти имала сам болове у леђима, а мислила сам да је камен у бубрегу и умирала сам од болова и отишла сам и рекли су ми да имам рак материце и да није доброћудан, већ се брзо ширио. У том тренутку су ми рекли да имам три недеље да останем у другом стању и нисам знала како све да кажем супругу и само сам му рекла да сам трудна, а њему није било јасно што сам толико активна. После пет недеља сам му рекла о чему се ради, он није могао да дође себи. После тога, сам добила рак дебелог црева, јер је све захватило и имала сам јако агресивне радиотерапије, шест у два месеца и тринаест операције за седам дана. У међувремену, Рашид запали нашу кућу, а била сам у депресији и кост кожа од свега претходног, док са њима немам контакт.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
