Правило да тањир мора да се испразни, које су многи слушали у детињству, може да створи дугорочне и проблематичне прехрамбене навике.
Иако родитељи и старатељи деци желе да обезбеде довољно хране и здраву исхрану, инсистирање да се увек поједе све може имати нежељене последице. Те навике, усађене у детињству, често се преносе у одрасло доба и тешко их се решити.
Одрасли који су као деца морали да поједу све из тањира често развијају специфичне обрасце понашања везане за храну.
1. Једење без осећаја глади
Људи који су у детињству били приморани да једу могу развити компулзивну потребу за храном. То се испољава тако што једу и онда када не осећају физичку глад. Та појава је честа и погађа између 38 и 49 посто људи сваког месеца.
Стално понављање да тањир мора да се испразни може довести до тога да особа развије такозвану "глад у устима" и осећа потребу за јелом иако јој је желудац пун. Терапеути саветују да се у таквим тренуцима пажња преусмери на неку другу активност. Ипак, то је лакше саветовати него спровести у дело, нарочито ако је притисак везан за храну био снажан током одрастања.
2. Једење до осећаја непријатне ситости
Наметнута обавеза пражњења тањира мења перцепцију хране. Такве особе често осећају да морају да поједу оброк до краја, независно од осећаја ситости. Последица је непријатан осећај претрпаности, што оптерећује систем за варење, а у неким случајевима може водити и озбиљнијим поремећајима исхране.
Већина људи се повремено преједа, најчешће зато што им се свиђа укус хране. Међутим, неки тај порив осећају при сваком оброку, и то траје већи део њиховог живота.
3. Анксиозност због бацања хране
Истраживања показују да је готово 50 посто бачене хране заправо јестиво, што значи да исправне намирнице завршавају у отпаду. Код неких људи то ствара нелагоду и осећај одговорности. Како не би допринели том проблему, радије ће појести све из тањира. Тај осећај често произлази из начина на који су их родитељи подстицали да једу. Иако су свесни да не могу сами да реше глобални проблем бацања хране, настоје да барем лично не доприносе том проблему.
4. Несвесно једење
Нездрав однос према храни често значи да она постаје активност у позадини. То је посебно видљиво код једења испред телевизора. Једно истраживање потврдило је да људи који једу уз телевизију уносе више хране од оних који то не раде.
Ако су као деца морали да испразне тањир, ометање попут гледања телевизије може их несвесно вратити том старом обрасцу. Таква навика подстиче људе да једу дуже и више него што би иначе, чак и ако у почетку нису били гладни.
5. Скривање хране
Особе склоне преједању понекад губе контролу над импулсима, након чега се могу осећати постиђено. Како би избегле осуду околине због количине хране коју поједу, понекад почињу да једу у тајности или избегавају заједничке оброке.
Та навика може да потиче и из детињства. Ако дете није појело све за столом, а било је приморано, могло је касније да скрива храну у својој соби из страха од казне или срама.
6. Управљање емоцијама храном
Многи људи на животне проблеме реагују преједањем, а храна понекад постаје једини извор утехе. Ако су родитељи користили храну као средство за смиривање дечјих излива беса или тинејџерске анксиозности, то може обликовати будући однос особе према храни.
Једно истраживање повезало је преједање с негативним мислима, а део људи храну види као најбољи начин за ношење с таквим емоцијама. То је нездрав механизам суочавања, али неки га примењују толико дуго да више и не примећују шта се дешава.
7. Дезерт као награда
Многима је познато правило из детињства да нема дезерта док се не поједе цео оброк. Због тога дезерт и у одраслом добу функционише као награда, а логика је често: "Појела сам здраву вечеру, сада заслужујем нешто слатко". Иако ово може деловати као лоша навика, не мора нужно бити. Неки психолози сматрају да људи који се повремено награђују могу имати и бољу самоконтролу.
(Индеx.хр)
