Глумац Марко Николић умро је од рака плућа, а кад је оболео, понашао се као да се ништа не дешава.
Глумац Марко Николић, којег је публика широм региона заволела као незаборавног Гигу Моравца из серије Бољи живот, преминуо је 2. јануара 2019. године. Иако је на малим екранима остављао утисак ведрине, стабилности и животне мудрости, иза тог препознатљивог осмеха крила се тиха и дуготрајна борба са озбиљном болешћу која је годинама узимала свој данак.
Тиха борба далеко од очију јавности
Иако су прогнозе биле обесхрабрујуће, Марко није дозволио да га страх надвлада. Уместо да своју борбу дели са јавношћу, одлучио је да је води достојанствено и повучено, ослањајући се искључиво на подршку породице и најближих пријатеља.
У јавности се тек касније сазнало колико је његова свакодневица била тешка – на терапије је одлазио сам, често користећи градски превоз, без помпе и без потребе да изазива сажаљење. Упркос свему, остао је доследан себи, бирајући тишину уместо пажње.
Животне промене под притиском болести
Када се разболео, Марко није желео да о томе говори јавно, нити да своју интиму излаже знатижељним погледима. Ипак, болест је са собом донела низ промена које су дубоко утицале на његов свакодневни живот, али и на егзистенцију његове породице.
- Када сам се разболео све је некако почело код мене да се мења.Оставио сам цигарете и пиће из чистог страха. Седео сам у позоришту, нико ме више није звао да играм улоге. У јуну сам се пензионисао, а у септембру ми укинута национална пензија. Жена изгубила посао након 27 година радног стажа, старија ћерка остала без посла, млађа дипломирала и ништа. Било је много тешко - рекао је једном глумац за "Магазин Пас".
Ове речи сведоче о периоду у којем су се личне, професионалне и породичне кризе преплитале, стварајући осећај потпуне неизвесности.
Тренуци наде и суочавање са страхом
Након дугог и исцрпљујућег лечења, чинило се да је успео да победи болест. Са дозом опреза, али и олакшања, говорио је о свом искуству и страховима, отворено признајући колико је близу био границе између живота и смрти.
- Изузетно, преживео сам то што сам преживео и био на самој ивици живота. И то је страшно. У оваквој ситуацији нема никаквих одбрамбених механизама као што постоје за неке друге стресне случајеве, па да човек може да се брани. Кад дођеш у ситуацију да се суочиш с нестанком, више мислиш на своју околину, на породицу, на пса, лепе тренутке које ћеш пропустити, пецање, Дунав, чамац... Можете да замислите колики је то страх када од њега више не пијем, не пушим, не једем месо. Био сам сладокусац који је себи спремао храну, а данас такође спремам, али оно што морам да једем. Више и није толико важно шта једеш, већ да једеш на време, а ја имам и шећер, који такође има тај захтев због инсулина. Али, и поред свега тога, осећам се веома добро, пун сам духа, имам кондиције да радим.
Упркос оптимизму и снази духа коју је показивао, болест је на крају била јача.
Последњи дани и опроштај
Након вишегодишње борбе, Марко Николић преминуо је 2. јануара 2019. године, остављајући иза себе богату уметничку каријеру, али и празнину у срцима оних који су га волели.
Породица спремна на најтежи тренутак
Његова ћерка Мина отворено је говорила о губитку, наглашавајући да их је дуготрајна болест, колико год то било болно, ипак припремила на оно што долази.
- Будући да је дуже време боловао, могла сам да се припремим за неминовно. Да је смрт наступила изненада, вероватно бих се и данас опорављала од тог шока. Једна колегиница ми је недавно рекла да ју је смрт оца стигла тек после десет година, тако да очекујем нове ударе туге. Немам потребу да често одлазим на татин гроб. Посетим га кад ми се нешто важно деси - истакла је Мина.
Необични ритуали сећања
Говорећи о начину на који чува успомену на оца, Мина је признала да је развила сопствене мале ритуале који јој помажу да одржи осећај блискости, чак и након његове смрти.
- Не причам с њим, пуштам му музику, највише Оливера Драгојевића, Анималсе, Битлсе, све оно што је волео. Седнем, запалим му цигару. Нисам веровала да ћу то чинити. Почела сам да радим те чудне ритуале. Тај обичај ми је био стран када је мама мог друга сину палилу цигару и сипала кока-колу на гробу. Сад ја имам потребу да радим то исто - испричала је она.
Тиха празнина која остаје
На крају, истакла је оно што је можда најтеже изговорити – одсуство које се не може надокнадити. У свакодневним ситуацијама, у малим и великим тренуцима, јавља се потреба да подели мисао, потражи савет или једноставно осети очеву присутност.
Сећања остају, али и тиха празнина која подсећа колико је његова улога у њеном животу била незамењива.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
